Havana En Belgrado i Los Van Van


—> Havana En Belgrado Event <—

Da li ste čuli za najveći festival afro-kubanske kulture i plesa na prostorima Balkana, a verovatno i šire?
Havana En Belgrado!
Ove godine od 1.-5. Novembra po osmi put imamo veliku šansu da budemo deo jedne od najlepših plesnih priča i da se susretnemo sa velikim brojem stranih i domaćih plesača.

View this post on Instagram

In the heart of Belgrade, Serbia, every November best Cuban INSTRUCTORS, best Cuban BANDS and the CRAZIEST people from around the world meet for a special event… Ladies and gentlemen, we proudly present ONE and ONLY *** HAVANA EN BELGRADO *** 🇷🇸🇨🇺🤙 We return for another edition, this year from 8-11th of NovemberStay tuned for more details. #HavanaenBelgrado 🌟 #HavanaBelgrado😎 #HeB8 #lifeevent ✨ #festival #dancefestival 💃🏻🕺🏻#musicfestival 🎶 #salsa #Belgrade 🇷🇸 #salsacubana 🇨🇺 #cubanmusic 🎵 #loveit ❤ #organization 🔝 #cantwait #excited #staytuned ☝🏻 #dancersworld 🌎 #friends #dancers #thebest 🔝 #instructors #concert #party 🎉🎉🎉 #madness 💣🔥💥 #energy ⚡⚡ #socialdance #igers #instagram #lavidaesritmobaila ❣ #videooftheday 🎥

A post shared by Havana Belgrado (@havana_belgrado) on

Ono na šta ću vam odmah skrenuti pažnju je glavni program ovog festivala koji ne poznaje kompromise: Instruktori i muzičari na festivalu su isključivo Kubanci!
Bio sam na svakom HeB-u do sada. Pohađao mnogo časova, slušao i gledao iz prvih redova sve koncerte, išao na pre-party, party i after-party, a čak sam imao čast da dva puta i nastupim u revijalnom delu sa Ritmosovim GZN-om.
Kad počne festival znao sam da treba da se spremim kao oni otkačenjaci što se bave ekstremnim sportovima:
Četvrtak žurka do 3.
Petak ujutro posao, od 18h uvodna afro svirka, uveče žurka i koncert, pa after-party do 4h.
Subota celi dan radionice, koncert ili žurka i naravno after do koliko izdržim.
Nedelja magnezijum šumeći 🙂 , radionice, žurka i ako više mogu na oči da gledam i uopšte da stojim na nogama, after.
Ponedeljak, mesec dana ranije najavljen slobodan dan. U suštini ponedeljak ne postoji :).

Iz svega ovoga uvek posebno naglašavam koncerte! Najbolji od kubanskih bendova su dolazili na HeB: Manolito, Pupy, Elito, Havana De Primera, Maykel Blanco, Yoruba Andabo…
Bio sam na Kubi dva puta i ako sam za nešto izdvajao vreme i novac to su koncerti. E pa od ove godine više neću pričati da su na HeB-u bili najbolji od, nego da su bili najbolji!
U Beograd po prvi put u svojoj četrdesetogodišnjoj istoriji dolazi LOS VAN VAN. Ako bi me neko pitao da u tri reči spakujem moj doživljaj salse, rekao bih LOS VAN VAN.

Kad sam se pre jedno pola godine video sa Ognjenom iz Havane rekao mi je da ne pričam nikom, ali da će najverovatnije dovesti Los Van Van. A šta ako im ne pričam, nego vičem 🙂 ?
I tako skroz uzbuđenom od novog saznanja mi je palo na pamet da ja na ovom blogu stalno nešto pišem, ali nikad nisam pisao o HeB-u iz prve ruke.
Ogi ajde da mi lepo napravimo intervju i da mi ispričate sve ono što vam je najinteresantnije vezano za festival koji organizujete.

I evo nas, Havana En Belgrado tim je uhvatio vremena ovog toplog 8. oktobra da sednemo i popričamo o omiljenom festivalu.

Kako ste uopšte pre 8 godina došli na ideju čistog afro-kubanskog festivala i kako su izgledali ti počeci?
Nakon posete Cubamemuchu 2010. i proputovanju po Francuskoj smo došli na ideju da bi bilo super organizovati tako nesto i u Beogradu. Pokretacč ideje bila je Anja Ilić koja je tada bila deo tima.

Na svim festivalima je najveći fokus na instruktorima. Možete li malo više da mi ispričate o tim Kubancima od kojih imamo čast da učimo iz godine u godinu?
Uvek se trudimo da dovedemo instruktore od kojih prvo mi želimo da učimo i smatramo da su među najboljima iz svoje klase.

Znam da je zbog različitih razloga malo nezahvalno postaviti ovo pitanje, ali ipak neki od njih su vam skroz prirasli srcu. Koji i zašto?
Postoje instruktori među njima koji su sa nama od samog starta i sa kojima smo razvili poseban odnos. Ne bismo da ih izdvajamo ali pretpostavljamo da znate o kome se radi 🙂

Možete li da mi, zbog ljudi koji ne poznaju toliko detaljno širinu afro-kubanske kulture i plesova, kažete šta sve na radionicama možemo videti, čuti i naučiti?
Na radionicama ćemo pokriti kako tradicionalne tako i moderne kubanske plesove a naravno i afro kubanske plesove koje si spomenuo a među koje spadaju Yoruba plesovi, koji su verovatno svima već dobro poznati, Congo, kao i Haiti plesovi.

Kako biste preporučili ljudima koji igraju salsu kraće da iskoriste vaš festival? Često me pitaju da li su radionice preteške za njih.
Preporučili bismo svakako da posete radionice plesova koje nemaju priliku da na tom nivou nauce od instruktora kojima to nije toliko blisko, niti primarno, a ono što nikako ne bi trebalo da propuste su žurke i mogućnost da plešu sa ljudima iz bukvalno celog sveta. Koncert Los Van Vana se podrazumeva kao nezaobilazan momenat ovogodišnjeg festivala.

Koncerti. Moja omiljena tema. Kakva su vam iskustva sa svim tim bendovima koje ste dovodili? Da li su zahtevni kao pop i rock zvezde ili je ipak saradnja malo drugačija?
Kao i sve zvezde i oni imaju svoje prohteve ali vrlo lako nađemo zajednički jezik i dogovorimo se oko svake sitnice. Za sada nikada nismo imali problema u saradnji.

Na koji koncert su učesnici festivala najviše odlepili?
Definitivno Havana de Primera i Maykel Blanco y su salsa mayor.

Koji je vama najbolji koncert do sada i zašto 🙂 ?
Najemotivniji momenat u ovih 8 godina trajanja festivala je bio prvi put kad smo doveli Havana de Primeru, 2015. godine, jer nam se ostvarila dugogodišnja želja. Od svih bendova njih najvise volimo i slušamo tako da je za nas to bio pravi trijumf, tako da bismo taj koncert izdvojili.

 

Dolazi Los Van Van, na Kubi ih gledaju kao što bi mi gledali Bijelo Dugme da još uvek postoje i stvaraju. Kako se vi kao organizatori osećate što dovodite takav jedan bend po prvi put u Srbiju?
Zaista jeste velika čast ugostiti bend sa takvim renomeom, istorijom i značajem za muziku koju danas slušamo i uz koju plešemo. Jedva čekamo koncert i sigurni smo da će biti nezaboravan.

Organizacija jednog festivala ove veličine je izuzetno zahtevna. Šta vam najteže pada?
Slažemo se sa tobom da je organizacija ovakvog događaja vrlo kompleksna i najteže nam padaju stvari na koje nemamo direktan uticaj kao na primer kašnjenje letova, problemi sa pasošima i slicno.

Na svim festivalima je uočljiv veliki broj stranaca koji su izuzetno kvalitetni plesači. Većina je više puta bila na HeB-u. Da li dobijate neke zanimljive komentare od njih?
Praksa nam je da na kraju svakog festivala tražimo od dugogodišnjih učesnika feedback i komentari su razni. Pohvale se uglavnom odnose na organizaciju, osoblje, nivo plesača, časova, artiste… A što se tice žalbi idu i do momenta da su se ljudi pobunili što nisu mogli na žurku da unesu svoju plastičnu flašu sa votkom 🙂

Full pass-ova više nema, evo već 2 meseca, kao i poslednjih par godina. Samo planu. Pošto mi u globalu kao narod sve radimo u poslednjem trenutku, šta je zainteresovanima ostalo od opcija za ovogodišnji festival?
Tako je, full pasovi su rasprodati još u avgustu pa smo u septembru pustili u prodaju dodatnu količinu koja je nestala u vrlo kratkom roku 🙂 Jedino što je sada preostalo su Afro-hall pasovi za radionice u Afro hall-u i party pasovi za žurke i koncert.

Sada bih voleo da mi kažete u jednoj rečenici koja je poruka vašeg festivala Havana en Belgrado?
Naziv našeg festivala Havana en Belgrado govori sve, u Beogradu se u novembru dešava magija 🙂. Želimo da pozovemo ljude da dodju da je osete, iskuse, da uživaju u svakom momentu festivala, da stvaraju nova prijateljstva, ljubavi, bez predrasuda, otvorenog srca i uma za nove stvari.

Odoše Havanci polako da pripremaju časove i da nastave da se lomataju oko organizacije festivala, a ja ostadoh da smislim kraj ovog teksta.

Na kvalitetnijem salsa festivalu od HeB-a nisam nikad bio, a posetio sam ih ne mali broj.
Ljudi to je ovde, u Beogradu! Teško da ćete bolje u Evropi naći, a ne morate da brinete o troškovima puta i smeštaja, što znači i najisplativiji je.
Ako hoćeš da osetiš Kubu i da se susretneš sa vrhunskim plesačima, ne treba da tražiš dalje.
Hvala celom Havana En Belgrado timu što su osnovali, održali i toliko uvećali ovaj prelepi festival. Hvala što ste nam ispred kuće doveli Kubu i što možemo da se barem 4 dana godišnje odselimo tamo.

Salserosi, sonerosi, rumberosi, timberosi iz Beograda i cele Srbije, Crne Gore, Slovenije, Bosne, Hrvatske, Makedonije izgovor ne postoji.
Ako niste bili na HeB-u makar na jednom afteru, niste još ništa na salsi osetili.

Dolazi LOS VAN VAN!

Veliki afro-kubanski pozdrav dok brojimo sitno od
Monte Sona

Advertisements
| Ostavite komentar

Ritmosova RUMBA


Nedelja je, smračilo se malo iznad Beograda ovog septembra, a misli lutaju.

Odoše do 30.09.2007. godine. Isto je bila nedelja kao i danas, isti je bio datum kao i danas, samo se godina razlikuje. Tog dana sam prvi put ušao u Ritmos Del Mundo, kasnije će se ispostaviti u moju drugu kuću. Igrao sam salsu već nešto duže od godinu dana i želeo sam više od časova. Nata me danima nagovarala da probam novootvoreni Ritmos jer su tu ljudi koji pokušavaju mnoge stvari koje ranije nisu postojale u Beogradu: rueda tim, rumba kurs, salse različitih nivoa.

Ulazim u Knez Miletinu 11 nešto pre 18h kad je bio termin grupe i vidim 7-8 uglavnom iz viđenja poznatih ljudi kako vežbaju neke nimalo jednostavne pokrete i izolacije. Znao sam da postoji RUMBA i ranije, ali uglavnom informativno, jer nam je u tom periodu i naprednija rueda bila pojam, a kamoli tradicionalni sa Afrom povezani plesovi.

Jedna devojka sa prepoznatljivim stavom i pristupom, sistematski je driblala ljude za koje sam ja smatrao da u tom periodu pripadaju najboljem što salsa ima u Beogradu: Sanja Vasiljević. Momci i devojke su se malo je reći maltretirali da pohvataju drugačije korake i uđu u novi ritam. Muzika bazirana na udaraljkama i glasu je dolazila sa zvučnika, takođe nimalo laka za ukapirati. Prvo što sam se pitao je bilo da li je ta devojka živela na Kubi ili u Srbiji, jer bukvalno niko od nas nije imao pojma o detaljima rumbe u tom vremenskom periodu. Ovo joj nikad nisam rekao, ali ja sam jedno pola godine mislio da je Sanja provela bitan deo života na Kubi.

Moja fascinacija tim prvim susretom sa Ritmosom i ogromna želja za učenjem nečeg novog su me realno automatski uvukli u novopečenu Kuba mašinu. Posle mesec dana na salsi u Ritmosu i ja sam krenuo da dolazim sat vremena ranije na rumbu. Da budem jasniji i ja sam krenuo da se maltretiram. U jednom trenutku sam pomislio da je moj odlazak na rumbu čist mazohizam. Uprkos crnim mislima, istrajao sam.

Zašto rumba?

To je bilo pitanje koje sam postavljao sebi i drugima taj prvi mesec dok sam išao samo na salsu u Ritmosu.
Prvo što me je nateralo da krenem je to što sam znao koliko me je upoznavanje drugog tradicionalnog plesa, SON-a, samo pola godine ranije, popravilo kao plesača i poznavaoca muzike.
Drugo, čoveče svi ovi ljudi koje vidim kako se maltetiraju mnogo brzo napreduju i u salsi, a ja moram da ih makar stignem 🙂 .
Treće, što me je do dan danas održalo da uvek budem tu negde oko rumbe na časovima i vežbam, je muzika. Kad se uporedi sa salsom, bachatom, regetonom, zvuk rumbe deluje kao da dolazi iz praistorije. To je prva prepreka. Ako je pređemo ukapiramo da onaj ko nauči da sluša i razume rumbu, taj će razumeti i sve ove ostale afro-karipske muzičke pravce. Jednostavno, teška je i zahtevna za slušaoca i plesača, a na njoj je bazirana i muzika sona, salse, timbe. Eto i ja sam konačno priznao da je son na nečemu baziran :).
Četvrto, Sanja je napravila jedan izuzetno kvalitetan sistem i program rada, koji obuhvata posvećenost pojedincu i popravljanju najsitnijih elemenata. Postavila je izazov koji se ne odbija.

U karijeri svakog salserosa dođe trenutak kad više nemamo onaj osećaj brzog napretka sa početka i kad moramo da se potrudimo mnogo više za manje vidljive rezultate. Tad je prekretnica kad ili samo nastavimo da izlazimo na žurke i dolazimo na časove salse da održimo formu ili ulazimo u nešto mnogo ozbiljnije. To nešto ozbiljnije su kako iz sopstvenog iskustva znam i tvrdim RUMBA i SON! Istrajati u ta dva plesa znači poboljšanje izolacija pokreta, pronalaženje novih improvizacionih elemenata, ubacivanje novog nivoa plesa u svakodnevnu igru, mnogo bolje razumevanje muzike i poslednje ali sigurno ne najmanje bitno, upoznavanje ljudi koji su na istom putu kao i mi. Ova poslednja tačka je glavni krivac što plesno kompletna scena ne nazaduje.

Naravno, Sanja nije mogla i htela sama da izgura tu celu priču. Cilj joj je da prenese znanje i zarazi rumbom što veći broj plesača. Cilj joj je da kad izađe u grad vidi kako ljudi primenjuju ono što su naučili u svom plesu. Na tom putu je naišla na neke entuzijaste koji su želeli i žele da upoznaju rumbu do najsitnijih pojedinosti. I uspela je u tome, a zanesenjaci rumbom su postali deo tog sistema. Džoni rumbero, Gaga, Maja, Jelena, David, Igor, Leonida, Ivona su dodali i svoj začin celoj toj priči, pomogli ili pomažu i dalje da nam rumba ostane tu za sve salserose koji žele više!

11 godina dobri moji plesači i drugari u Ritmosu nedeljom se održava kurs rumbe.
Kurs koji čini srž kvaliteta dobrih salsa plesača.
Kurs nečega od čega mnogi salserosi odustanu posle samo par časova jer im je preteško i neće da se maltetiraju.
Kurs koji je postao Ritmosova tradicija tradicije.
Kurs koji zovemo RUMBA jer je to postala reč sa kojim identifikujemo i one plesove za koje sad već znamo da nisu rumba nego afro-kubansko nasleđe: arara, palo, orisha plesovi, yuka, makuta…
Kurs kroz koji je prošao i prolazi veliki broj instruktora salse ne samo iz Ritmosa već i iz drugih škola.
Kurs na koji ćeš pre ili kasnije i ti salsero doći da prihvatiš izazov 😉

Nedelja je, smračilo se malo iznad Beograda ovog septembra.
Sledeće nedelje i da bude oblačan oktobar u Beogradu, lakše će pasti. Znam gde ću, kao što sam znao i pre 11 godina posle istog datuma kao što je današnji.

Kreće 12. sezona rumbe u Ritmosu! Toliko ih ni Seranovi nisu imali 🙂

Od 7.10, svake nedelje u 17h starija grupa rumbe.
Od 14.10, svake nedelje u 16h početna grupa rumbe.

Za sve informacije iz prve ruke javite se Ritmos Del Mundu ili lično Sanji, Igoru, Leonidi i Ivoni

Veliki rumberoski pozdrav,
Monte Son

| Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Salsa fanatici i kako doći do novih?


Kada sam 2006. godine počinjao sa učenjem salse, prvi mjesec mi je bilo dovoljno ono što naučim u školi od instruktora. Posle toga sam išao na časove još godinu i po dana, ali sve vrijeme me je interesovalo šta još mogu da naučim sa strane. Jednostavno, vrata jednog potpuno novog svijeta za mene su se širom otvorila. Drugačiji ritmovi, novi koraci i figure, igranje u paru, ruedi, rumba, son, a kasnije i svi ti afro-kubanski elementi. 2 sata časova nedeljno i žurke mi jednostavno nisu bili dovoljni.
Nisam bio jedini, naravno, postojale su ekipe koje su u zbiru brojale sigurno 30-40 ljudi koji su više ili manje pokušavali da isprate sve. Bilo je ljudi koji nisu išli na časove redovno, ali su izlazili i učili na licu mjesta ili preko snimaka. Ako nekog interesuje kako smo tada učili nove stvari krenuću od toga šta nam NIJE bilo na raspolaganju: Youtube, Facebook, brzi Internet, festivali u zemlji i okruženju, sistematski časovi, različiti ženski i muški instruktori sa višegodišnjim iskustvom.
Sa druge strane, bili smo dostupni jedni drugima. Sjećam se mog entuzijazma kad sam otkrio sajt na kom se nalaze video snimci osnovnih rueda figura gdje je setenta komplikate bila sve i svja. Odmah sam zvao Nevenu da probamo. Igor, kojeg salsa tada nije ni mrvicu interesovala, stalno prepričava kako smo nas dvoje cijelu sobu u studenjaku ispremještali da bismo vježbali figure. Čas je bio kratak u odnosu na vrijeme koje smo provodili vježbajući.
Izađem u grad, a tamo Jeca, Nata, Ivana, Žaklina, Sanja, Anja, Milanče, Medić, Bane, DJ Grande B, Siniša, Pera i još mnogo nas igramo po cijelu noć. Ponekad između sebe, a mnogo češće sa ljudima koji nisu znali ni osnovni korak prije nego što su izašli. Onda neko odigra nešto drugačije ili uhvatimo foru koju nismo do tad gledali i pokušava se sa strane, ruke samo što se ne polome, razmjenjuju se snimci i muzika na cd-u. Kad smo kod muzike, igrali smo na sve što je iole ličilo na salsu, a igrao se i cha cha, latin rumba itd. Sad često čujem kako je neko ovdje postao timba purista. Ono, samo mi daj neku dobru timbu ili odoh sa žurke. Sa jedne strane mi je drago što je scena toliko napredovala da dosta ljudi zna razliku između podžanrova. Sa druge mi je krivo što se izgubilo to da je sva muzika super, jer na kraju ispada da smo muzički osjetljiviji od svih Portorikanaca, Kolumbijaca, Meksikanaca, Peruanaca, Čileanaca i svih sem Kubanaca.

Onda je došlo poslednjih par godina. Broj salsa plesača je vrtoglavo porastao. Mislim da trenutno u Beogradu minimum 2000 ljudi aktivno igra salsu. Kvalitet časova u školama je popravljen. Može se reći da instruktori sažvaću i detaljno objašnjavaju u roku od godinu dana stvari za koje je ranije trebalo minimum 3 godine, a neke stvari nismo uopšte ni poznavali. Na Internetu je moguće naći tekstove, snimke, knjige, muziku svih tipova i brzina, kao i sijaset plesnih elemenata. Salsa žurki u Beogradu ima svakodnevno, nekad i više za jedno veče. U toku godine u regionu se održi minimum 7 festivala sa salsa tematikom, od kojih barem 3 u Beogradu. Logično bi bilo da i salsa fanatika sada ima mnogo više, ali očigledno je da logika nije zadovoljena. Dosta „salsasaurusa“ je okačilo plesne cipele o klin, ali od onih koji su preostali i dalje većina predstavlja ogroman procenat u broju salsa fanatika. Kad nas je bilo 200 aktivnih, četvrtina su bili baš navučeni na salsu do nivoa poluprofesionalnosti. Ljudi su redovno učili i vježbali i po 4,5 sati dnevno. Da ne pričam o tome gdje smo sve igrali salsu. Od benzinske pumpe, preko trotoara i autobuskih stajališta, do bazena i sportskih poligona.

Sad je četvrtina aktivnih salserosa 500, a broj fanatika nije ni približan. Uprkos svim navedenim olakšicama i pomagalima da se brzo postane vrstan plesač rijetko ko se upušta u detaljno istraživanje.

Postavljam sebi, a i drugima pitanje: Zašto?

Većina ljudi sa kojima sam pričao na tu temu mi kažu da je glavni razlog upravo to što je sad lako naći sve i što je sve tako dostupno. Zašto bi se iko mučio da uči sam kad mu neko drugi na času to sažvaće. Ljudi se nauče na to i jednostavno ne smatraju da treba da istražuju. Sad ću da dodam i još par svojih viđenja tog problema najviše zbog toga što želim da u narednim godinama novi, mladi ljudi, prvenstveno studenti (nije da ne smatram sebe mladim 😜 ) počnu da nose salsa scenu na svojim plećima.

Ukoliko neko tek kreće da igra salsu i ima dovoljno vremena da joj posveti, potrebno ga je pravilno uputiti da ne bi prije vremena odustao. Kad smo mi najviše istraživali, tad je bilo najmanje vrhunskih plesača. Pored želje da igraju salsu, ljudi su naravno željeli i da budu primjećeni. Što se tiče te želje, ništa se nije promjenilo. I muški i ženski plesači oduvijek nose određenu dozu egoizma koja ih tjera u želju za nadmetanjem. Ta želja nije loša dok god se kontroliše i usmjerava na prave stvari. Danas ljudi izađu na dvije žurke i vide sigurno deset ili dvadeset ljudi koji po njihom mišljenju „razbijaju“. Reakcije na to su ili da pomisle da to nije za njih ili da žele da postanu takvi plesači u što kraćem roku. Prvenstveno, neko ko je početnik ne može tačno znati da li je neko vrhunski plesač ili samo pokušava da ispadne faca. Sa druge strane, kao i u svakoj životnoj oblasti, neophodno je strpljenje. Tom strpljenju bi umjesto lakih pohvala trebalo posvetiti mnogo više pažnje na plesnim časovima. Neko je potencijalni talenat, zagrijao se za salsu i to instruktori vide. Ukoliko želimo da taj neko preraste u salsa fanatika spremnog na višečasovni rad svakodnevno, potrebno je da ga prvo obučimo strpljenju. Za mjesec dana ili 5 časova, ne može se ništa postići. Danas, upravo zbog napretka tehnologije ljudi smatraju da su oni ti čije su se moći uvećale i da je sve moguće brže naučiti. Znanje je dostupnije, ali sposobnost sticanja znanja je ostala ista. Ljepota učenja salse se ogleda u procesu dolaska do cilja i povezivanju elemenata, a ne u onom konačnom cilju koji predstavlja određeni plesni nivo.

Prvo strpljenje, a onda i poštovanje. Poštovanje prema svima koji su tu da uživaju, igraju i održe scenu, kao i poštovanje prema sebi. Sama činjenica da i sada vjerovatno ima maksimum 50 salsa fanatika znači da su oni raspoređeni u manjim brojevima po različitim školama i žurkama. Od njih se uvijek i na svakom mjestu može dosta naučiti, a ukoliko neko želi da bude salsa fanatik interes mu je da se uklopi sa njima, a ne da se nezdravo nadmeće. Džaba i da neko postane vrhunski plesač ako mu je cilj samo da bude najbolji u selu. Kad osjeti da je postao dobar prestaće da se edukuje i da vježba. Poštovanje prema sopstvenom znanju označava to da je mnogo teže postati dobar salsa plesač nego na primer bachata ili kizomba plesač. Da ne dođe do zabune apsolutno poštujem i učim sve plesove, ovo je samo jedna nepobitna činjenica zbog kompleksnosti salse kao plesa. Vrijeme koje je potrebno da se savlada salsa jeste duže, ali ako poštujemo to vrijeme bićemo mnogo više zadovoljni svojim novostečenim sposobnostima.

Na časovima grupe za nastupe uvijek insistiram da mjesto koje ćemo osvojiti na takmičenju meni nije bitno. Nije mi bitno ni da li nastupamo na takmičenju ili na nekom lokalnom događaju. Bitno je da nastupamo. Bitno je da kroz pripremu nastupa kao pojedinci i kao tim napredujemo. To mi je bitno jer će za 5 godina od tih ljudi neko napraviti neku svoju žurku, započeti nešto novo na sceni, doći do nivoa kad može da vodi scenu. Prvo mjesto na nekom takmičenju je dobro za reklamu škole i podizanje ega. Sa druge strane 10 javnih nastupa godišnje je dobro za stvaranje dobrih plesača i pravljenje salsa fanatika. Da li će oni ostati u mojoj školi, preći u drugu ili otvoriti svoju? Da li će oni postati instruktori ili samo igrati zbog izlazaka i nastupa? Njihova stvar, podržavam kao i do sada što sam podržavao sve akcije za koje mislim da će donijeti novu vrijednost, a nije da se ponekad nisam zeznuo 😂. Bitno mi je da ono zbog čega smo mi svi ušli u ozbiljniju priču, a to je promocija kubanskih plesova u zemlji i okruženju, nastavi da živi i da se razvija. Ne bih volio da zbog nedostatka ljudi koji bi vodili sve naprijed postanemo kao većina zapadnoevropskih zemalja. Da ogromna većina na sceni budu ljudi kojima je salsa razonoda isto kao fudbal sa prijateljima jednom nedeljno ili šoping sa sestrom od tetke.
Naravno, ko to želi dobrodošao je uvijek, ali neophodna je i ona druga strana.

Ona strana koja je prije 10 godina otkrila da postoji nešto što se zove timba, nešto što se zove afro.
Ona strana koja je bila spremna da organizuje prve festivale salse bez obzira što će biti u velikom minusu.
Ona strana koja se budi u 2-3 sata posle ponoći jer joj nova ideja za ruedu ili novi footwork koji je našla ne da mira dok je ne zapiše ili ne proba još jednom.
Ona strana koja je privukla ogromnu masu mladih ljudi na nešto što se zove salsa i napravilo domaću plesnu scenu zanimljivijom od kubanske. Da društvo, salsa žurke u Beogradu su mnogo kvalitetnije nego salsa žurke na Kubi, koliko god to zvučalo budalasto. Još uvijek.
Ona strana koja će i kad prestane da dolazi na časove i izlazi na žurke, u autobusu kojim ide na posao pustiti novi album Havana de Primere i pomisliti kako svi ti ljudi oko nje uopšte ne kapiraju koliko je život zanimljiv.

Kao svaki tekst do sada i ovaj je naravno moj lični stav. Jedva čekam da pročitam i tuđe komentare bilo ovdje na blogu ili lično na facebook stranici DJ Monte Son.
Evo i jedan snimak iz 2008. godine na kom možete vidjeti jednu od prvih rueda koreografija nastalih u Srbiji. Odigrao ju je tim tadašnjih salsa fanatika koji su inicirali salsa scenu u Srbiji kakva je danas. Taj tim se zvao SalSerbia, a mislim da bi bilo kojoj grupaciji salserosa i danas bilo potrebno mnogo vremena da samo skinu ovu koreografiju.

Za neke nove SalSerbia timove u budućnosti i neke nove salsa fanatike.

Veliki salseroski pozdrav!
Monte Son

Objavljeno pod Price | Označeno sa , , , , , | Ostavite komentar

Dodaj šraf koji fali tvom plesu! Son tornillo…


Kad krećemo da igramo neki ples uvijek nas zanima kako da izgledamo što bolje i efektnije na podijumu. Kubanski son ne odstupa od od tog pravila. Postoje razne paseo figure, promene strana, spuštanja i kretnje kojima vodimo partnere kroz prostor bilo u otvorenom ili zatvorenom stavu. Posle toga dolaze egzibicije i stavovi, a na kraju je neizbježan i neki akrobatski potez.

Najzahtjevniji i najzanimljiviji pokret u sonu se zove tornillo. Tornillo u prevodu znači šraf i ta riječ najbolje i opisuje način kretanja osoba dok izvode figuru.
Partner ili partnerka na jednoj nozi, najčešće lijevoj, izdignut na prednjem dijelu stopala, vrti se u mjestu zahvaljujući zamahu koji daje onaj drugi koji ravnomjerno kruži oko njega.
Najbolje je pokazati na primjeru pa pogledajte ovu divnu kombinaciju son tornillosa od 3:29 muški ili 4:42 ženski
Preporuka: odgledajte kompletan snimak jer je ovo jedan od najljepših i najelegantijih plesova u paru na koje sam do sada naišao.

Kao što vidite postoje različiti načini da se tornillo izvede: uspravno, sa slobodnom nogom napred ili pozadi, iz čučnja, u sedećem stavu sa prekrštenim nogama, sa šeširom na vrhu stopala, na koljenu…
Pokret je težak, kako tehnički, tako i fizički. Da bi se dobro izveo najvažnije je, pored glatkog đona na cipelama i glatkog poda, da partneri dobro sarađuju uz dovoljnu silu akcije i reakcije i da se navježba tehnika i stav. Samo fizičkom snagom je nemoguće izvesti ovaj pokret sve da ste rođeni u teretani ili da imate iza sebe 3 osvajanja Mont Everesta.

E sad dolazimo do onoga što bih volio da skrenem pažnju svima. Son cubano nije tornillo. Ako znate da odigrate tornillo to je samo znak da ste navježbali određenu tehniku. Mnogo volim kad vidim da neko uspješno odigra različite vrste tornilla, ali uopšte ne volim kad se tornillo uzima kao mjerilo da li neko zna da igra son i kao kriterijum takmičenja. Kubanski son je prvenstveno muzika na koju igramo i odnos između partnera, kao i svi plesovi koji se igraju u paru. Ako ne osjetimo partnera, ako ne ispratimo klave i kontra ritam, ako ne pratimo muziku, užitak je mnogo manji i džaba sva tornillo tehnika. Naravno, ovo je samo moj stav i savjet, a svako neka igra kako mu najviše prija jer zbog toga smo i tu. Uživanje prvo, sve ostalo posle ;).

Tornillo ne bi trebalo igrati u bilo kom dijelu pesme. Preporučuje se, nije obavezno, da se sačeka instrumentalna cjelina kad pojedini muzičari pokazuju svoju virtuoznost a pjevač ćuti. Tada i plesači mogu da iskažu svoje umijeće i da odigraju najkomplikovaniji potez. Na prethodnom snimku ste mogli vidjeti da tornillo počinje baš u instrumentalnom sektoru pjesme.
Poslušajte sad i ovu izuzetno popularnu son numeru „Venenosa“ Havana de primere i pokušajte da zamislite sebe kako se vrtite na jednoj nozi od 2:39.

Postoji i jedno džentlmentsko pravilo u sonu. Ako partner odvede partnerku u ženski tornillo, trebalo bi i on da odigra svoj tornillo. Suština je da ne „maltretiramo“ djevojke ako i sami nismo spremni da se potrudimo.
Za kraj evo još jedan fenomenalan son Septeto Santiaguiera – Baja y tapa la olla. Od 2:20 je sekcija u kojoj tres praktično tjera na igranje tornillo pokreta.
Uživajte i pokušajte na sledećoj žurci ili času sona.

Veliki soneroski pozdrav,
Monte Son

Objavljeno pod Tekstovi | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Muzikalnost i SON


Pripremajući jednu od plesnih radionica sjetio sam se da odavno nisam pisao na blogu, a za mene ne postoji bolja i ljepša plesna tema za obrađivanje od kubanskog sona i muzike. Da Lana, Nevena i Igore ponovo krećem sa pričom, samo ovog puta neću stati posle dva minuta da se ljudi ne bi smorili :p.

Muzikalnost je riječ koju naši salsa, son, rumba plesači uglavnom mogu sresti na pojedinačnim radionicama različitih festivala. Tada se instruktori potrude da objasne kako se plesovi uklapaju u muzičke žanrove ili kako da iskoristimo određeni muzički prelaz da bi napravili odgovarajući break, shine, footwork. Meni su ovi časovi jedni od najmilijih i kad god sam na nekom festivalu pod obavezno ih posjećujem. Ako ih ima :D.
Šta je muzikalnost?
Laički kad kažemo za nekog da je muzikalan uglavnom mislimo da ima smisla za muziku: dobar sluh, dobar glas, lijepo svira na instrumentu, itd…
Muzikalnost bi onda bila sve ono što neko ima u sebi, a pomaže mu da se izrazi kroz muziku.
Kako da prebacimo to na plesni nivo i kažemo da je neko muzikalan plesač?
Svaki ples je fizički doživljaj onoga što čujemo. To bi značilo da je svako muzikalan, zar ne?
U suštini to jeste tačno, svako jeste muzikalan. U neku ruku ;).
Naravno ovdje slijedi jedno ALI koje sreću kvari. Stvari su mnogo drugačije kad dođemo do plesova koji imaju odredena pravila: son, rumba, salsa, bachata, cha cha cha, mambo… Muzikalan je onaj plesač koji zna kako da plesom isprati pjesme na koje pleše. U salsi, sonu i rumbi muzikalnost plesača je jedna od najvažnijih stavki igre po kojoj se mogu izdvojiti iz okruženja. Zbog čega? Zbog složenosti kompozicija i različitih muzičkih cjelina koje se pojavljuju u pjesmama. Najkompleksniji žanr za muzikalno savladavanje je timba, što znaci da je sad vjerovatno jasnije zašto se većina iskusnih plesaca najviše „loži“ na timbu. Nisam ni ja daleko od njih jer i mene najviše „radi“ dobra timba. Sa druge strane najljepša muzika i ples za mene je SON. Jedno je sigurno, da nije bilo sona ne bi bilo ni salse, timbe, cha cha cha-a, latin rumbe, a najvjerovatnije ni bachate.

Složenost timbe i razlike izmđeu salse i timbe najbolje možemo vidjeti na ovom izuzetno detaljnom i kvalitetnom snimku.
Timba gears – Kevin Moore

 

Son kompozicija je lakša za ukapirati i za uvo je dosta pitkija od timbe. To je glavni razlog zašto većina plesača, a i neplesača mnogo više vole son nego timbu. Još kad se na to doda spajanje sa nekim pop pravcem, ko je rekao Toda una vida, onda kreće žurka. Naravno, to što je son kompozicija lakša od timba kompozicije uopšte ne znači da je son lak za plesanje ili sviranje. To samo znači da bi trebalo da krenemo od sona ukoliko želimo da budemo muzikalni na salsi.

Son, kao i drugi muzički žanrovi, u svojim kompozicijama ima pjevačku i instrumentalnu sekciju.
Što se tiče pjevačke sekcije ona se najcešće sastoji od glavnog glasa (cantante) i pomoćnih glasova (coro). Pjevač je zadužen za tekstualnu temu pjesme, dok su coro su muzičari koji sviraju svoje instrumente i u određenim sekcijama zajedno ponavljaju određene stihove.
Instrumentalna sekcija je vremenom napredovala od seksteta, preko septeta, do složenijih sastava. U sonu su najcešći instrumenti: clave, tres ili klavir, bongosi, bas, gitara, guiro i konge.

Svaka son kompozicija se sastoji od dvije cjeline: largo i montuno.
Largo ili ekspozicija je uvodna cjelina pjesme u kojoj instrumenti i pjevač predstavljaju temu pjesme slušaocu. Ovaj dio pjesme ima jednostavan i jasan tok. Najcešce se sastoji od dvije ili tri strofe koje predstavljaju temu pjesme i pjevač je samostalno otpjeva.
Largo je do 1:35 u ovom cuvenom sonu Lagrimas negras koji izvodi trenutno najpopularniji son bend Septeto Santiaguero.

Prelazak na montuno cjelinu je lako osjetiti jer instrumentalna sekcija promjeni dinamiku izvođenja, a pjevač i coro se smjenjuju po šablonu pitanje, odgovor. Coro uglavnom ponavlja odredeni stih (refren) dok pjevač ili improvizuje u svojoj sekciji (najcešce kod izvodenja uživo) ili dodaje već napisani tekst. Montuno sekcija u izvodenjima uživo može da potraje i do 10-15 minuta jer se veza između benda i publike ostvaruje preko tog čuvenog pitanje, odgovor šablona. S obzirom da je ovakva kompozicija održana i kod salsa i timba bendova možda je sad lakše shvatiti zašto koncert od 2 sata ima samo 7-8 pjesama, a u tom vremenskom periodu možemo da preslušamo dva albuma :).

U pjesmi jednog od najstarijih son bendova Septeto Habanero – Orgullo de los soneros, montuno sekcija počinje od 2:44 kad možemo čuti kako se pjevac i coro smenjuju i kako campana (cow bell) ulazi u pjesmu kao novi instrument.
Montuno sekcija pored poznatog pitanje, odgovor šablona cesto može da sadrži jedan ili više solo instrumentalnih sekcija koji su izuzetno važni za plesace jer se tada može izvesti najpopularniji pokret, son tornillo, koji je tema nekog drugog teksta.
Da me ne bi ljubitelji rumbe uzeli na zub napomenuću da se i rumba kompozicija najcešce izražava na ovaj nacin sa uvodom (canto) i montunom.
Eto tako dobri moji sonerosi, salserosi, timberosi i ostali. Volio bih da slušate muziku što više i da prvenstveno uživate u njoj dok igrate, a ako obratite pažnju na kompoziciju još bolje :).
Ukoliko imate još neke informacije o ovoj tematici ili imate neka drugačija saznanja volio bih da ih podijelite sa mnom u komentarima ili direktnom porukom.

Veliki soneroski pozdrav,
Monte Son

Objavljeno pod Tekstovi | Označeno sa , , , , , , | Ostavite komentar

Kako sam krenuo na SALSU???


POČETNA GRUPA SALSE – ponedeljak 3. septembar u 21h

 

Sedim sam za kompjuterom u Studenjaku i posle par sati učenja dangubim listajući Fejsbuk i tražeći neki film ili seriju koju bih pogledao. To mi je postalo rutina kao tri jela dnevno ili spavanje. Svaki dan je nekako ličio na prethodni. Mnogo učenja, povremeno druženje na klupicama, vikend izlazak ili koncert i to je to.
Čujem kucanje. Na vrata sobe 375 uglavnom neko kuca da me pozove na jelo u menzu ili da se javi ako je u prolazu pa bi mogli malo zajedno na vazduh. Ručak se tek bio završio, a s obzirom da je subota moguće da su Džoi i Boško da skoknemo do kladionice.
Otvaram, kad sa kezom od uva do uva stoji Nevena:
-Ajde Zoća, zakasnićemo na čas, jesi spreman?
Onako zamišljen preturam po glavi čas, predavanje, nismo na istom fakultetu, šta je uhvatilo?
-Kakav čas?
Salsa. Počinje u pet sati, šta se praviš lud? Jesi nam rekao da bi voleo da naučiš nešto novo, neki ples?
Salsa, ples, muzika… Naravno da sam zaboravio kako sam sa Nevenom i Rosandom u jednom ne baš fenomenalnom životnom trenutku pričao o svojim putevima i željama. Između ostalog sam svojim Sestrama, niko nije definisao ko može da bude sestra, rekao kako bih baš želeo da naučim salsu. Bio sam pod utiskom koncerta grupe Son Cuba Son na Platou.
Ali Nevena nikad ne zaboravlja. I dan danas zna rođendane celom odeljenju iz gimnazije, redom po klupama. U međuvremenu se raspitala ko i gde drži časove, da li primaju nove članove i samo odlučila da me pokupi. Znala je da ako me pusti da se premišljam, verovatno neće ništa biti od mog životnog puta.
Doveden pred svršen čin, uzimam rezervne patike iz ormana i pravac GSP.
Ispred sale po grupicama stoje ljudi svih generacija. Izgleda mi kao da oni svi znaju da igraju. Neki su izgleda već i znali, ali ne salsu. Ja sam imao jedan plesni čas u životu, kad su dolazili u osnovnu školu da nas motivišu da krenemo na standardne i latino plesove. Koliko su nas dobro motivisali najbolje govori ćinjenica da sam tek 12 godina kasnije prihvatio da je ples prvenstveno društvena aktivnost namenjena osobama oba pola.
Kako smo polako ulazili u salu počeo sam da stičem onaj stari osećaj kad ulazim u neku novu priču: Neko me gleda iza leđa i ocenjuje svaki moj potez. Hajde nek prođe ovo sat vremena pa da se nikad više ne vratim.
Osećaj me je po ko zna koji put baš prevario.
Veseo, vedar i nasmejan u salu ulazi niski, u predelu trbuha delimično zaobljeni Kubanac Čoma i na opšte poznatom Špangleskom kaže:
Welcome new ones let`s dance some Salsa!
Uključuje muziku, neku toliko prijatnu da miluje uši dok nas poziva na pokret. Staje ispred ogledala, diže kažiprst desne ruke i kaže: one, two, three, five, six, seven. Koliko samo predrasuda razbijeno u jednom trenutku. Koliko samo žala što nisam ranije krenuo…
Prvi put u poslednjih par godina sam na sat vremena uspeo da zaboravim na sve što me opterećuje svakodnevno. Samo slušam muziku, pratim korake koje on proziva i objašnjava. Okrenem se u jednom trenutku oko sebe i vidim ljude koji se smeju, koji su isto toliko fokusirani na svaki pokret. Vidim svet kakav bi trebalo da bude svakog dana od buđenja do sna.
Ne, nisam proigrao posle prvog časa.
Ne, nisam postao supermen i svetska faca.
Ne, nisam izumio nešto veliko.
Ne, nisam postao neko drugi, neko novi.
Da, ostao sam onaj isti ja koji sam bio pre tog časa. Samo sam u tom JA pronašao ono što se bilo zagubilo negde između polaska u školu i četvrte godine fakulteta.
Svoj srećni kutak.
Kad je prošlo tih prvih 60 minuta prišao sam Neveni i pitao je:
„Kad je sledeći čas?“
Sad skoro dvanaest godina kasnije često čujem to isto pitanje koje drugi postavljaju meni. Svaki put se vratim u 17h 30.09.2006. i taj za čovečanstvo mali a za mene veliki ulazak u magični svet salse.

DJ Monte Son

POČETNA GRUPA SALSE – ponedeljak 3. septembar u 21h

Objavljeno pod Tekstovi | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Trema…


Poslednji nastupamo…

Čekamo u skučenom hodniku da izađemo na binu posle jedanaest timova. Kud god se okrenem vidim pokušaje pripreme za ono što slijedi.
Anči se vrpolji, dok su Marko i Mina mirni kao dva spomenika.
Fahad i Friski pričaju, ne zaklapaju.
Ančejk se smeje Igoru koji samo što ne izvadi metar da tačno odredi početnu poziciju. Mladen govori: „Idemo, idemo, što volim ovaj osećaj.“
Kaća stiska i opušta šake.
Ivona samo kratko: „Ima da razbijemo!“
Zarubici je vruće: „Brate, da ‘oćemo više izać’.“
Stojim iza svih i zamišljam u ubrzanom modu kako će sve izgledati pred publikom. Dvanaest ljudi, dvanaest načina borbe sa najnezgodnijim pojmom vezanim za javni nastup – Tremom.
Dok sam odrastao moja komunikacija sa tremom je doživjela ogromne promjene. Do srednje škole mi je trema bila zastrašujuća stvar. Nisam znao kako ću reagovati na činjenicu da za nekoliko minuta treba da izađem pred uglavnom nepoznate ljude i izvedem performans. Svirao sam klasičnu gitaru i na svim muzičkim nastupima u Nikšiću se pojavljivala doktorka Maca Đerković. Jednom prilikom, posle nastupa na kom sam se borio sa drhtavicom u rukama, ona mi je prišla i rekla: „Nemoj da se plašiš, sviraš za sebe. Zamisli da oko tebe stoji jedna velika kutija i tu si sam. Ne postoji niko oko tebe. Kad izlaziš na binu ti ulaziš u tu kutiju. Kad završiš kutija sa raširi i čuje se aplauz.“ Posle toga par puta sam pokušao da poslušam taj savjet, ali nekako nisam bio zadovoljan rezultatima. Trema je i dalje bila tu, nije me spasila kutija. Mislio sam da Maca nešto bulazni, ali ipak sam svaki put zamišljao da ulazim u kutiju. Posle sam ukapirao i zašto. Ruke mi nisu drhtale. Trema je bila tu, ali rezultat njenog djelovanja nije uticao na kvalitet mog izvođenja.
Do prije jedanaest godina sam i dalje gledao tremu kao negativnu pojavu sa kojom treba da se borimo kao sa okorelim, zlim protivnikom. Onda sam dosao do trenutka u životu zbog kog i pišem ovaj tekst na baš ovom blogu.
Krenuo sam na salsu.
Broj javnih nastupa se umnogostručio. Beograd diše salsa plućima i počeli su da se ređaju lokalni događaji na kojima smo dobili šansu da nastupamo. Na neki način i svaka salsa žurka je javni nastup. Ne takmičenje, mada postoje ljudi koji ih i tako doživljavaju. Kod njih je borba sa tremom i u još jednoj, kompetitivnoj dimenziji. Kod mene je salsa žurka javni nastup koji se ogleda u tome da izgledam prikladno i da pokušam da odigram što ljepše i što bolje sebi i partnerkama sa kojima igram. Još ako je žurka u nekom novom gradu ili na nekom mjestu gdje ne poznajem baš toliko ljudi, onda je potrebno probiti i onu blokadu (tremu) od suočavanja sa novim da bi se došlo do užitka koji donosi salsa veče.

Na salsi sam spoznao pozitivnu stranu treme. Trema je dokaz da nam je bitno. Trema je uvod u najvažnije stvari u životu. Samo je važno pravilno je usmjeriti. Umjesto da razmišljam šta negativno može da se desi i tom negativnom dozvolim da me parališe, treba da iskoristim fizičko-mentalnu promjenu koju trema donosi. Tijelo mi je spremnije i opreznije, mozak i srce brže rade. Hvatam najsitnije detalje oko sebe i vezujem ih za okruženje toliko da ih se sjećam i godinama kasnije.
Sat, dva pred nastup volim da ostanem sam, ležim, zažmurim, duboko dišem i pripremam tijelo i um za dolazak treme. Znam da će doći, uvijek je tu, ali je spreman dočekam. U tom periodu samoće u glavi složim i motivacioni govor. Motivacioni govor za tim, ali i za sebe. Uvijek ga održim pola sata pred nastup, jer posle njega kuca trema na naša vrata. Tako spreman, pustim je da uđe i prepustim joj kontrolu.
Ona je onda glavni krivac što uradim brzo premotavanje željenog izvođenja.
Ona se potrudi da ne zaboravim redosled i ne zablokiram.
Ona me probudi u nekoj novoj dimenziji i daje mi osjećaj ispunjenosti.
Ona mi je dokaz da mi je stalo.
Ako je nekad ima u manjoj količini onda me je strah da neću izaći spreman.
Vremenom je došlo do tolikog broja nastupa u zemlji i inostranstvu, na festivalima i takmičenjima, da dolazim u iskušenje da rangiram bitnost nastupa. Par puta sam se opekao o tu činjenicu. Ako postavim neki nastup kao manje bitan, trema se ne pojavi onako jako. Redovno sam na takvim nastupima najviše griješio. Od tada bez obzira na broj gledalaca, mjesto u kom nastupamo, nivo umora od ostalih obaveza ili jednostavno od trenutka, uvijek prvo ubijedim sebe da je taj nastup koji dolazi najvažniji koji ću ikad odigrati. Pomislim: „A šta ako više nikad ne budem nastupao?“ Jednostavno pitanje koje nas podsjeti na ograničeni rok trajanja i ne dozvoli da smanjimo doživljaj bilo čega u životu.
Na kraju otkako mi je trema postala neophodan dio nastupa dogovorili smo se da ode da me posmatra u trenutku kad izađem na podijum. Ja nastupam maksimalno fokusiran na koreografiju, a tremi hvala što me je pripremila.

Izlazimo na binu, muzika spremna. Ostaje samo jedno.
Friski:
ENERGIJA!
Svi zajedno:
DA PUCA

Prihvatite tremu i dozvolite joj da vas pripremi.
Veliki salsni pozdrav vam upućuje,
MONTE SON

Sreda 20.12.2017. od 21:30h nastupi svih grupa Ritmos Del Mundo u Dorcol Platz-u.

| Ostavite komentar