Salsa u Ritmos sokaku – kulturni putokaz Dorćola

U Beogradu postoji jedna ulica koja je poznata i kao „Boemska četvrt“. Kada se čovek spusti niz nju pomisli kako je vreme stalo pre jedno 120 godina i oseti kako duh prošlosti dopire do svih čula. Igrom slučaja često me put nanese kroz Skadarliju bilo nizbrdo ili uzbrdo. Zamišljam  kako je sve izgledalo u to vreme : srpske pesnike i pisce, glumce i režisere, muziku ( popularnu i tada i sada ), dame i damice, fijakere i fenjere. Za moje misli to postane jedan oživotvoreni pejzaž, a za dušu nimalo škrti punjač.

Ispod Skadarlije je jedan više socijalno nego estetski primamljiv prizor. Pijaca, žamor, taksi stanica, mesare, roštilji i pekare, a sve to ispunjeno potpuno različitim tipovima ljudi. Ako obratim pažnju na pojedinačne slučajeve, slika nije preterano zanimljiva, mozda je i tužna. Sa druge strane tu se ipak nalazi ona živost i surovost svakog velikog grada. Ne verujem da postoji mesto na svetu u kom’ je tako oslikana suprotnost izmedju onih koji su u večnom zaletu za uspehom i onih drugih koji su se razočarali u život.

Dalje sledi novi veliki vizuelni preokret, jer samo 20 metara niže stoji centar savremenog srpskog pozorišta na sveže renoviranom trgu, poznatiji kao Bitef. Ne znam zašto me nikad  nisu privlačile predstave i baleti prepuni modernog kulturnog sadržaja, uvek sam nekako radije istraživao vode tradicionalnog. Ne kažem da izbegavam „staru Katedralu“ samo sam podelio sa vama moju (ne baš ponosno čuvanu) tajnu. Verovatno je to i jedan od razloga što sam svoje mesto pronasao u istoj ulici, samo malo niže, gde se nalazi razlog ovog mog redovnog putešestvija.

Kada slučajni prolaznik dođe do Knez Miletine 11 nikada mu ne bi palo na pamet da proveri da li se nešto posebno događa unutra. Naravno, napravio bi veliku grešku. Prolaskom kroz hodnik stare, delimično oronule zgrade ulazi se u dvorište u kom’ kompletna atmosfera prosto asocira na slike koje dan danas dolaze sa Kube. Nekome sa taj prizor učini ružnim pa i ne smogne snage da dođe do vrata koja se nalaze u drugoj polovini dvorišta, dok sa druge strane nekom (kao što sam ja) to predstavlja pravo okruženje za ulazak u alter ego i duboko skrivanu čežnju za umetničkim izražavanjem. Puteljak koji dovodi do vrata Ritmosa u suštini predstavlja pripremu za obrt u glavi koji svako treba da doživi ako misli da ples i osmeh teraju probleme i srdžbu na povlačenje. U trenutku kada se uhvatim za kvaku i uđem iskače suština kompletnog pešačenja. Tradicionalno (Skadarlija), društveno (Bajlonijeva pijaca), kulturno-umetničko (Bitef) i socijalističko (Knez Miletina) okruženje moralo je negde biti promešano, a ko zna kakvim silama je to izvedeno baš u Ritmosu. Šta drugo je kubanska salsa, nego sve ovo zajedno?

Sve što se sagleda iz više perspektiva dobija novu vrednost, pa tako i put kojim dolazimo na određeno mesto. Zato bi uvek trebalo šetati podignute glave i obratiti pažnju na sitnice koje nas okružuju. Dozvoliti očima da plešu kroz pejzaže i stiču nove utiske i iskustva. Ples je jedno divno i intimno iskustvo koje može da se događa i kada fizički nismo tamo gde se pleše. Zato zamislite muziku  (ili stavite slušalice) krenite od vrha Skadarlije ka Knez Miletinoj i probajte da uplešete u svoj novi salsa život.

Vaš,
Ritmos