Dete u nama

Svakodnevne šetnje beogradskim ulicama su me uvek inspirisale na brzu analizu lica i raspoloženja ljudi sa kojima se mimoilazim. Poslednjih godina mi ne izbija jedan čudan utisak iz glave. Nema mnogo nasmejanih, glave su otežale brigama i kao da je prisutan kolektivni stres.
Jurnjava za nečim što se ne može dostići, gledanje u pod, nervozno cupkanje u mestu, paljenje cigare na cigaru, konstantno tipkanje po telefonima i potpuni nedostatak pažnje za lepote sveta oko nas. Znam sad je teško, kriza , plate male, studenti imaju više obaveza, vesti mračne, baterija na izmaku snage, računi pristigli na naplatu itd itsl…

Pa šta? Je li tako uvek bilo? Da li je bilo i mnogo lošije? Zar nismo svi u istoj priči i zar ne možemo zajedno malo da se opustimo i ponesemo jednim veselim osmehom deteta koje je polugolo izletelo na kišu uvek vrele Havane i od oronulih zgrada oko sebe napravilo igralište.

Šta biste uradili da ste vi dete? A da ste prošli pored njih ili da je neko od ove dece vaše? Svi smo mi deca, nečija deca i deca u duši. Nećemo se lagati, nekad nam dođe da oslobodimo to dete u sebi. Zašto ga ne bi držali konstantno slobodnog? Prošetamo jedni pored drugih i vidimo decu koja hoce da se druže, igraju i dele svoju materijalnu nemaštinu i bogatstvo sreće. Umesto da udarimo ćušu svom detetu i ubacimo ga u kuću, pustimo nek se raduje, a peškira ima dovoljno.
Šta je naša kiša kojoj se obradujemo u tmurnim danima?
Moja je muzika i ples. Na poslu stavim sluške, uključim neki son, dok se približava kraj radnog dana ubrzavam ritam do modernih salsi. Posle toga izletim u ovu moju šetnju i pomislim kako bi bilo dobro da mogu uhvatiti bilo kog od prolaznika da odigramo jednu liniju uz Los Van Van, Maykela ili Pupy-ja. Dođem u Ritmos, a tamo opet neki ljudi slični meni, neki zaluđenici i pored njih neki koji traže svoju kišu. Jesam li umoran? Mnogo, ali uvek nađem snagu za još jednu salsu prožetu rumbom. Završe se časovi i onda pravac u Lotrek, Teatar, Imago… (zavisno koji je dan) i razgovori, druženja uz omiljenu muziku, dogovori za ruede, nastupe i naravno nezaobilazni plesovi. Nikad nisam odbio poziv na ples i to savetujem ljudima koji uče od mene kako se pleše, a sad evo i ostalima :). Polako se utiša lokal sa poslednjim sonom, uglavnom nekom Buena Vistom i spremni smo da na otežalim nogama, podignute glave dođemo do poslednjeg noćnog i nekako se dokopamo sna. Ujutro, sve ponovo ali nikad isto, uvek neki novi začin da bi salsa bila ukusnija.

Pronađite svoju kišu na Kubi, dete u sebi i dajte mi materijala za neki novi tekst bez prva dva pasusa.

Ritmos vas čeka da krenete u igru sa nama