Dete u nama


Svakodnevne šetnje beogradskim ulicama su me uvek inspirisale na brzu analizu lica i raspoloženja ljudi sa kojima se mimoilazim. Poslednjih godina mi ne izbija jedan čudan utisak iz glave. Nema mnogo nasmejanih, glave su otežale brigama i kao da je prisutan kolektivni stres.
Jurnjava za nečim što se ne može dostići, gledanje u pod, nervozno cupkanje u mestu, paljenje cigare na cigaru, konstantno tipkanje po telefonima i potpuni nedostatak pažnje za lepote sveta oko nas. Znam sad je teško, kriza , plate male, studenti imaju više obaveza, vesti mračne, baterija na izmaku snage, računi pristigli na naplatu itd itsl…

Pa šta? Je li tako uvek bilo? Da li je bilo i mnogo lošije? Zar nismo svi u istoj priči i zar ne možemo zajedno malo da se opustimo i ponesemo jednim veselim osmehom deteta koje je polugolo izletelo na kišu uvek vrele Havane i od oronulih zgrada oko sebe napravilo igralište.

Dete u nama
Šta biste uradili da ste vi dete? A da ste prošli pored njih ili da je neko od ove dece vaše? Svi smo mi deca, nečija deca i deca u duši. Nećemo se lagati, nekad nam dođe da oslobodimo to dete u sebi. Zašto ga ne bi držali konstantno slobodnog? Prošetamo jedni pored drugih i vidimo decu koja hoce da se druže, igraju i dele svoju materijalnu nemaštinu i bogatstvo sreće. Umesto da udarimo ćušu svom detetu i ubacimo ga u kuću, pustimo nek se raduje, a peškira ima dovoljno.
Šta je naša kiša kojoj se obradujemo u tmurnim danima?
Moja je muzika i ples. Na poslu stavim sluške, uključim neki son, dok se približava kraj radnog dana ubrzavam ritam do modernih salsi. Posle toga izletim u ovu moju šetnju i pomislim kako bi bilo dobro da mogu uhvatiti bilo kog od prolaznika da odigramo jednu liniju uz Los Van Van, Maykela ili Pupy-ja. Dođem u Ritmos, a tamo opet neki ljudi slični meni, neki zaluđenici i pored njih neki koji traže svoju kišu. Jesam li umoran? Mnogo, ali uvek nađem snagu za još jednu salsu prožetu rumbom. Završe se časovi i onda pravac u Lotrek, Teatar, Imago… (zavisno koji je dan) i razgovori, druženja uz omiljenu muziku, dogovori za ruede, nastupe i naravno nezaobilazni plesovi. Nikad nisam odbio poziv na ples i to savetujem ljudima koji uče od mene kako se pleše, a sad evo i ostalima :). Polako se utiša lokal sa poslednjim sonom, uglavnom nekom Buena Vistom i spremni smo da na otežalim nogama, podignute glave dođemo do poslednjeg noćnog i nekako se dokopamo sna. Ujutro, sve ponovo ali nikad isto, uvek neki novi začin da bi salsa bila ukusnija.

Pronađite svoju kišu na Kubi, dete u sebi i dajte mi materijala za neki novi tekst bez prva dva pasusa.

Ritmos vas čeka da krenete u igru sa nama
Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Tekstovi i označen sa , , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

Jedno reagovanje na Dete u nama

  1. Milan kaže:

    Ne treba gušiti dete u sebi, naprotiv, osloboditi taj osećaj sreće vraća nas u život kakvim želimo da živimo,, a pozitivna energija kojom tada zračimo ka drugima vraća nam se mnogostruko. Svaka čast za tekst, potpuno se slažem.

    Pozdrav

    M.V.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s