Salsa je ljubav


Ponekad, stvari koje toliko mnogo priželjkujemo, i kojima se iskreno i potajno nadamo, dolaze u naš život onda kada to najmanje možemo da očekujemo. Tiho se prišunjaju. Laganim koracima nas obgrle. I čvrsto, neizbrisivo, utisnu u naše biće.

Sećam se kada sam prvi put spustio svoje oči na nju. Kada je moje telo, od nečega tako neopisivo jakog, zadrhtalo i ostalo ukopano u mestu zbog nje. I jedan naizgled sasvim običan dan, pretvorilo u nešto magično i lepo. Bože moj, pomislio sam u sebi. Taman kada očekuješ da ništa i niko više, ne mogu na taj način da oduzmu tvoj dah, u bukvalnom smislu te reči, ti ugledaš nešto tako fenomenalno ispred sebe. Kako bi bilo divno da ona tamo čeka baš mene. Da je moj zagrljaj nešto čemu se toliko mnogo nada i sa nestrpljenjem čeka da udje u njega. Ostavi svoj miris svuda po meni. Nisam mogao da skinem svoj pogled sa nje. I nije mi uopšte bilo stalo da li će to neko sa strane primetiti. I pomisliti ko zna šta.

Samo sam hteo što više, i duže, da uživam u svim tim fenomenalnim detaljima kod nje. U tome kako je taj kaput stajao na njoj. Kako je savršeno isticao liniju njenog tela. Sigurno je neverovatno mekan i nezan na dodir, pomislih. Crni džemper koji se nazirao ispod njega. Kosa koja je padala preko njenih ramena. Prekrivajući tako po malo njihov prednji i zadnji deo. Minđuše na njenim ušima. Njene oči. Jedne od onih u kojima želiš da se ogledaš svaki dan. Da znaš i učiš što više o njima. Kako izgledaju kada su srećne. Da učiniš da iz njih nikada ne izbija tuga, a kamoli suze. Nešto što želiš prvo da ugledaš čim se ujutru probudiš. Tako krupne i tamne. A toliko nežne i tople. Svaka crta njenog predivnog lica. Rumeni obrazi, između njih njen slatki nosić. Usne. Pomisliš, blago onome koji ima priliku da svoje spusti na njih. Da oseti njihov dodir na sebi. Da vidi kako se šire u taj veliki, zadovoljni osmeh. Osmeh za koji želiš ti da budeš krivac. Baš taj neko, koji uvek zna da ga nađe i izmami. Tako pune. I tako neodoljivo privlačne. Sve. Apsolutno sve baš onako kako bi samo poželeti mogao. Lažem. Čak i mnogo, mnogo više od svega toga.

Stajala je sa tri muškarca, koji su bili tačno preko puta nje. Po gestikulaciji njihovih ruku i tih pokreta, reklo bi se da su pokušavali da je ubede u nešto u šta ona baš i nije želela da veruje. Ali je uljudnim osmehom to htela vešto da prikrije i pokuša da na fin način ih odbije. Pogled joj je neprestano lutao po strani, kao da je jedva čekala da se taj neko njen pojavi i pomogne joj u tome. Ali niko nije dolazio.

Toliko oduševljen time šta njena pojava čini za mene, poželeo sam da prođem kraj njih. Da čujem kako zvuči njen glas. Kako izgleda njen miris koji ostaje svuda naokolo gde god da se pojavi. Koračao sam najkraće moguće, želeći da to vreme uživanja, dok su moje oči na njoj, traje što duže. Kako sam se približavao, moj osmeh je bio sve veći. A moj dan sve lepši i srećniji.

U jednom trenutku, okrenula se tačno ka meni. Pogledi su nam se susreli. Posle par sekundi gledanja jednog u drugo, raširila je svoje usne u jedan neopisivo divan osmeh. Podigla je svoju ruku i krenula da mi maše. Pošto sam već bio jako blizu, čuo sam njen glas kako mi govori:
„Hej ljubavi! Opet kasniš! Ja stvarno više ne znam šta sa tobom da radim! A znaš da žurimo na ručak sa mojima!“

Kako je to sjajno za mene zvučalo. Njen glas je bio nešto po čemu bi, čak i vezanih očiju, samo slušajući ga u daljini, čovek mogao da oseti da ka njemu hoda, nešto nestvarno divno i lepo. Osetio sam da sam ja postao taj u koga je polagala svoje nade da će joj pomoći da se koliko-toliko spase od te trojice i više nego upornih mladića.

„Oprosti mila.“, izgovorio sam i krenuo da je zagrlim. Osetio sam kako su njene ruke istoga trena bile na mojim ledjima. Tako čvrsto i jako me je obgrlila, da sam pomislio da želi da je više nikada ne pustim odatle. Kao da joj je tu toliko prijatno i lepo. Iskreno, i ne znam zašto, ali moj unutrašnji osećaj je bio baš takav. Da nikada ne prestanem da je grlim.
Povlačeći se lagano iz njega, naslonio sam svoje usne na njeno uho, i prošaputao:
„Ne brini, sad ćemo za tren da ih se rešimo.“
Odmakao sam se pola koraka od nje i nežno spustio svoje prste i dlan na njeno lice. Pomerio pramen kose u stranu i ostavio za tren svoj dlan na njenom obrazu. Nasmešio joj se. Moja ruka je skliznula do njenog dlana, i povukla njenu ruku ka mojim usnama. Ostavio sam joj jedan poljubac na nju i lagano je, opet spuštajući na dole, samo pustio da sama sklizne u moj dlan. Tako da nam se prsti isprepliću jedni preko drugih. Niti u jednoj jedinoj sekundi nije pokazala da joj to na bilo koji način ne prija. Naprotiv. Bilo je to kao da smo to ko zna koliko puta do tada uradili.

Skrenuo sam pogled ka tim momcima pored i pružio svoju ruku:
„Zdravo! Ja sam Marko, njen momak. A vi ste njeni drugari sa posla, iz škole, sa salse?“
Pomalo zbunjeni i kao da tako nešto nisu ni malo očekivali, počeli su maltene svi u glas da govore nešto što je trebalo da bude odgovor na to moje pitanje.
„Pa ne, ovaj nismo. Ne poznajemo se mi uopšte. Videli smo je kako sama stoji ovde i rešili da joj priđemo. Mom drugaru se baš dopala, pa smo pokušali zajedničkim snagama da tu nešto uradimo za njega. Nismo očekivali da stvarno čeka svog momka. Izvini druže, nadam se da se ne ljutiš zbog toga. Ali morali smo da pokušamo.“
„Ponekad, i ja pomislim, da li je stvarno moguće da ona baš mene čeka? I da sam ja taj koji može da uživa u njenoj blizini i svim tim stvarima koje ona nosi sa sobom. I svaki put se sve više oduševim što sam to upravo baš ja. Tako da shvatam zašto ste i vi prišli. Naravno da se ne ljutim. Zašto bih? Kada znam da je ona samo moja. I da sve osim toga, nije uopšte ni bitno, ni važno.“
Pogledala me tako nežno, da sam pomislio da mi se srce istopilo istoga trena.
„Čekaj, čekaj! A kako to da je nisi poljubio ako je sve to tako? Mislim ono, usne na usne?“, umešao se još jedan od njih.
„Bože momak, pa ti kao da nikada nisi bio ni sa jednom devojkom u vezi. Očigledno je da sam ja zbog nečega kažnjen, što sam jutros uradio, i sada moram malo da ispaštam zbog toga i trpim posledice. Kada bih samo znao još šta sam to uradio, to bi bilo sjajno! Ali neka. Sve to vredi. Jer znam da, kada je sve to prođe, moje usne će biti ono prvo što će ona potražiti. A tada će sve ostalo biti zanemarljivo. Pa i to što to isto ne mogu sada da uradim.“
Zbunjeno su me gledali, kao da tako nešto nisu očekivali da ću reći. Iskoristio sam taj trenutak i nastavio:
„Drago mi je bilo, ali mi sada moramo ići na taj ručak. Osim naravno ako ja ne želim da ostanem u toj kazni do proleća zato što ćemo zakasniti previše na druženje sa njenom porodicom. Uživajte i lep dan vam želimo.“

Završio sam i laganim korakom unapred pokrenuo i nju sa sobom. Sačekao sam da malo odmaknemo pre nego joj se obratim.
„Mislim da nas više ne posmatraju, tako da ako želiš, možeš sada slobodno da svoju ruku izvučeš iz moje. Važno je da ti više neće dosađivati.“
Zastala je. Onako po navici, kao što uvek i činim kada sam sa bilo kim ko to usred šetnje uradi, odmah sam se okrenuo ka njoj. Stegla je moju ruku još jače, a ja sam pogledom i smeškom ispratio taj trenutak.
„Hvala ti puno što si ovo uradio za mene. Što si osetio i shvatio šta sam želela u tom trenu. I sve to baš onako uradio. Što si me zagrlio. Poljubio u ruku. Bože, pa ne sećam se kada je to neki momak poslednji put uradio. Osetila sam se tako divno, da to rečima ne znam kako da opišem. Taj način na koji si kroz sve to brinuo o meni. Bilo mi je samo jako neprijatno sa njima tamo, ali nisam znala kako da se izvučem odatle. I ne. Ne želim da pustim tvoju ruku. Ovako mi je jako lepo. A i ti si kažnjen, zar se ne sećaš? Tako da ja sada diktiram šta možeš da radiš. A i baj d vej, hvala ti što nisi iskoristio priliku i poljubio me kada je bilo ono njegovo pitanje. A mogao si. Već si nekako sve to lepo preokrenuo, a da se pritom ja ne osetim niti jednoga trena neprijatno i loše zbog bilo čega. Već naprotiv. Kako je lepo kada neko na takav način razmišlja i brine o tebi.“

Nasmejala se. Iskoristio sam sebično tu priliku da još malo uživam u svemu tome što sam mogao da vidim isped sebe. I čujem to što ona priča.
„Nema na čemu zaista. Bilo mi je zadovoljstvo da na takav načim razmišljam o tebi i pritom ti pomognem koliko god sam mogao. Ja nikada ne bih iskoristio bilo kakvu priliku da uradim nešto što bi meni donelo bilo kakvu korist, a tebe ili bilo koga drugoga to dovelo u neku nezgodnu i neprijatnu situaciju. Ja ću uvek biti tu. Za slučaj da ikada izađem iz te kazne. Pa ti poželiš sama zbog nečega što osetiš da me poljubiš. A ne zato što će jedan trenutak biti sebično iskorišćen zbog toga.“

Telofon joj je pozvonio, i dok je pokušavala da se javi, nije niti jednoga trena skidala svoj pogled sa mene. Posmatrala me je nekako sva iznenađena. Ali onako kao da je to fino i lepo iznenađenje za nju. Čuo sam samo kada je rekla:
„Dolazim tata, ne brini. Brzo sam tu. I dovodim nekoga sa sobom, tako da molim te, budi fin prema njemu.“
Glas sa one strane žice je nešto odgovorio, ali nisam mogao, a iskreno niti želeo znati šta je to bilo.
Idemo„-rekla je.
„Želim da ručamo zajedno i vidim kako ćeš se kao moj „momak“ snaći pred mojim tatom i ostalim članovima porodice.“
Ušli smo u jedan fenomenalno sređen restoran. Nisam pre toga nikada bio tamo. Sto za kojim su sedeli svi njeni članovi porodice je već skroz bio popunjen i izgledalo je kao da samo ona tu još fali. I ja naravno, kao gost koji je u poslednji čas ušao u celu tu priču. Približli smo se i svi su krenuli ka njoj da je zagrle i poljube. Videlo se da je to jedna jako srećna i zadovoljna porodica. Sve je bilo tako iskreno. Osetio sam da ću ipak, i pored sve te silne hrane, ja biti glavni obrok svima njima, koji su jedva čekali da što više saznaju o meni i ko je to taj momak koji je došao na porodični ručak sa ljubimicom njihove familije.
Njen otac me pogledao, i kao neko, ko je izgleda, što je bilo i normalno, imao privilegiju da prvi postavi neko pitanje, samo kratko rekao:
„Molim te, reci mi kako si ti upoznao našu Teu? Jako bih to voleo znati, ako ti nije teško to da mi opišeš?“
„Teško? Meni ništa, kada je ona u pitanju, nije teško. A kamoli to da vam ispričam kako je samo jedan pogled na vašu ćerku, moj život učinio tako plemenitijim i lepšim. I to što svaki dan imam tu privilegiju da uživam sa njom. Da je upoznajem sve više. Da budem deo njenog vremena i interesovanja. Da budem neko ko će da brine o njoj. Da je pazi. Da joj dopustim da sve to isto i ona radi za mene. I koliko treba da budete ponosni što je ona upravo ovakva kakva jeste. Jer, to je sve dobrim delom i vaša zasluga. Bila je isto ovako obučena kao što je danas. Kada sam prvi put spustio svoje oči na nju. Kada sam osetio kako moje srce lupa mnogo brže nego što sam mislio da ću moći da podnesem. Koliko je svaki njen milimetar prelep. Da prosto ne znam gde pre da gledam. Gde pre da je poljubim i kako sve to rečima da joj kažem. Tako sam prosto to i taj dan rešio da uradim. Ovako, kao što sada sedim kraj nje, priđem i to joj sve kažem. Ukradem što više njenog vremena za sebe. Pokušam da na neki način, koji je možda drugačiji od svega ostalog na šta je već do sada navikla i po ko zna koliko puta do sada čula, i ja ulepšam njen dan, isto tako kao što je to ona uradila sa mojim. Kao što bih voleo da čini sa svakim sledećim koji tek dolazi. Samo zato što sam dobio tu priliku da je negde sretnem. I ugledam. I poželim da je nikada više posle toga ne izgubim. Da ona bude neko sa kime će se svaki moj dan započinjati. I završavati. Za mene, to je bila ljubav na prvi pogled. Ma kako to vama zvučalo. A i zar je bitno šta će ko sa strane da misli? Meni je važno samo ovo što se rađa između nas dvoje. I taj osećaj kao da nekoga poznaješ ceo svoj život. A ipak, još toliko toga imaš da učiš o njoj. I sve to jedva čekaš da uradiš i saznaš.“
Za tren, kada sam ućutao izgovorivši i tu poslednju reč, za stolom je nastala opšta tišina. Ona me je samo gledala. Svoju stolicu je skroz približila ka meni. Nije svoje lice ni za tren sakrivala, čak i kada su oči krenule da joj dobijaju po koju suzu u njima. Uzela je, isto kao i ja samo neko vreme pre toga, moju ruku u svoju i svojim usnama mi ostavila poljubac na nju. Sklupčala se u moj zagrljaj pred svima. I tu ostala par sekundi. Niko ništa nije progovarao svo to vreme. Kada se izvila iz njega, sa još većim kapima suzica u očima, pogledala me i rekla:
„Ja prosto ne zna kako se to desilo… Kada… I da li je to uopšte realno i moguće… Ali ja tebe počinjem da volim Marko…“
Tada sam prvi put osetio dodir njenih usana na svojim. Tu toplinu i mekoću, koju sam želeo da osetim istoga trena kada sam je prvi put ugledao.“

Ponekad, određene stvari se prožimaju kroz svaki segment našega života. I iako mi to u tom trenu možda nismo ni znali, čine da isti taj naš život, bude toliko bogatiji i lepši. Način na koji prilaziš nekoj devojci kada želiš da je zamoliš da ovu pesmu odigra baš sa tobom. Svi ti trenutci koje kroz te note provedete zajedno u tom svetu. Način kako se ophodiš prema njoj i slušaš šta želi da ti kaže. Koliko blizu smeš da priđeš. Da ošetiš šta joj prija ili ne. Da brineš kroz svaku tu sekundu da se kraj tebe oseća što zadovoljnije i lepše. I da svaki sledeći put, taj isti ples, poželi da ponovi baš sa tobom. Jer će znati da će joj kraj tebe biti lepo. I prijatno. Da će kraj tebe biti sigurna. Svi mi plešemo svaki dan. Na svakom tom mestu na kome se pojavimo. Prikazujemo sebe i ono što nosimo unutra. Kako smo vaspitani. Kako se ophodimo ka drugom čoveku do sebe. Svaki je naš korak upravo ta igra. Način na koji volimo svet oko sebe. Dopuštamo mu da i on na neki sličan, i nama komotan i prihvatljiv način, to isto čini za nas. Zašto propuštati sve te divne stvari koje su već svuda oko tebe? Kada toliko fenomenalnih stvari već mogu da ti donesu. Dobro se dobrim vraća. Svaka pozitivna misao i iskrena emocija isto tako. Zašto sve to kriti, a posle reći:“Eh, da sam baš to tada uradio, ko zna šta bi sada bilo!“
Svaki trenutak je prilika da sebi, i ljudima oko sebe, stvoriš nešto nestvarno i lepo. Ulepšaš im njihov dan. Iskočiš iz mase. Dosegneš pogledom dalje. I šire. Kada nešto od sebe daš, isto tako ti se i vrati. Kreni. Ko zna koja sve čarobna mesta čekaju da u njih dođeš. I šta sve ona mogu da ti donesu. Samo zamisli to. Zatvori svoje oči i vidi sve ono baš onako kako bi voleo da bude.

„Život je jedan, otpleši ga!“

Lotrek, skocka veče. Nedelja, 06.12.2015., od 21:00h.
Samo jedno od svih tih divnih mesta koja čekaju da zakoračiš u njih. Jer, možda tamo, baš tamo, nešto što toliko jako i potajno želiš, čeka upravo na tebe.
Marko Šorak – salsa bloger

Ovaj unos je objavljen pod Tekstovi i označen sa , , , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s