Timba-Folk II


https://ritmosi.wordpress.com/2015/10/28/timba-folk-i-dio/ – Početak priče o Jovanu i Albertu, za neupućene 🙂

„Prepun mi je mozak ovog pritiska. Moram pronaći neki ventil“, pomisli Jovan dok je pakovao polovnu akustaru za prvu, osnivačku probu Dueta za sve i ništa. Pri izlasku više iz navike dobaci jedno Ćao roditeljima čija je pažnja prikovana za 221. epizodu Kasandre. „Nemoj dugo“, iz malog mozga mu poruci majka i nastavi da pilji u ekran sa džezvom za kafu u ruci.

Ima tako obicaj da se izgubi u seriji i zaboravi da je još od „Gledali ste u prethodnoj epizodi“ otišla da stavi vodu za tetku, ćaleta i nju.
Sviđa mi se ovo olakšanje koje donosi samo oslobađanje od stege četiri zida bez obzira što svježine nema ni u naznakama. Ne izbija mi iz glave Cipjonka od Goblina, pale i žare muzičkim podzemljem Srbije, baš za zvižduckanje. Čudan je ovaj nemir prazne Dalmatinske ulice.  Kao da me neko čeka iza svakog ugla na koji naiđem.

„Nemoj brate!“, povika neki isprepadani mladi muški glas.
Pucanj.
Zaštićena sijenkom fabričke zgrade u Stanoja Glavaša za ugao zamaknu silueta. Iz zgrade istrča čuvar, pogubljeni čovjek u ranim pedesetim, poče da viče: „Zovite hitnu! Jadna deco šta radite sami sebi!“
Idem ja brzo ka Cvijićevoj da me ne bi kojim slucajem pomiješali sa pobjeglim sa lica mjesta.
„Toliko o carstvu tišine, mira i misli“.

Na ulazu u mali muzički studio, tačno preko puta Džonijeve gajbe u Zdravka Čelara, zamalo se sudarih sa neobičnim dvojcem koji u žaru rasprave na španskom jeziku nije primjetio kako im se jedan oznojen i užurban mladic na ivici nervnog sloma približio.
„Šta je ovo? Neka krimi serija iz Majamija. Pucnjava, vrucina, španski jezik.“, promrmljah i utrčah u muzicku sobu.
„Izvini Džoni što ovako ulazim, opet se igraju pištoljima po kraju, samo što zamalo ja da nagrabusim ovog puta.“
„Ma pusti, ionako se tek sad oslobodila ova rupa. Vežbali neki Latinosi. Otkud oni ovde sad pojma nemam. Ja pobegoh od kevine Kasandre da bi me oni sačekali sa nekim njihovim odjavnim špicama.“, brzo me odobrovolji Džoni dok je priključivao neki polovni sintisajzer na pojačalo.
„Ima li iko normalan u ovoj zemlji više? Nego daj da iskoristimo ovaj naš sat i spremimo nešto. Poneo sam ovu kasetu, ima od Silvane do Nirvane. Kopirao sam celi dan.“
Otvaram kasetaš gledajući na drugu stranu, obrćem kasetu. UPS. Zamalo presjekoh traku sudarom sa nečim unutra.
„Ej bre, zaboraviše ovi Indijanci kasetu. Da ih stignem?“
„Ma jok, ionako smo izgubili vec 20 minuta. Ubaci to naše pa da vidimo akorde…“

Dok je vadio tuđu kasetu Jovan primjeti i otvorenu kutiju sa strane. Na ljubicastoj pozadini žutim slovima ispisano: „Los van van – Azucar“, a na djelimično zamućenoj slici fotografija crnca u odijelu sa mikrofonom u ruci. Njegov pogled prekriva širok obod šešira, ali može se naslutiti da završava na zanosnoj djevojci uhvaćenoj u trenutku izazovnog pokreta obojenog nezainteresovanošcu za druge i ispunjenošću sobom…


 

„Heeej chicooo, ima li gužve?“ , dobaci Mirijan uz kratko namigivanje Ediju na ulazu. Mora ona uvijek biti glavna, od obezbjeđenja do sladoledžije poznaje svakog. „Vidi koga sam dovela…“
„Student ajde više završi tu ekonomiju pa da postaneš dobar muzičar. Malo i mi za tebe da cepamo karte, a ne samo da te izvode ove koje povremeno ti cepaš. Slabo je večeras mala. Nisi u toku, večeras je Charanga Habanera u Miramaru pa se naši cuvaju za to.“
„Edi ne budi prostak ili možda ne želiš onaj paket tompusa što su ti turisti tražili juče?“ , tobož` ljutito odgovori Mirijan.
„Sviraću ja Edi u Evropi, pa mi možeš tamo cepati karte samo da malo krene ovo sa turistima.“ , odgovorih mu i uvukoh Mirijan unutra na barem malo svježine ogromne, praznjikave Casa De La Musice Galiano.

„Niste se baš dopale tim momcima od sinoć?“
„Ma nemoj. A otkud ti to sad?“
„Mislim, nisam ni ja znao da Charanga svira kod miramarske gospode, ali oni verovatno jesu… Vama NG La Banda, a ko zna kome Charanga.“, rekoh i nasmijah se bezobrazno dok me je ona ramenom podbola u grudi u znak protesta.
„Dobro, šalim se. Šta ceš da piješ? Nije neki izbor, a i nije da imam nešto para,ali može po Tu Kola?“
„Ej bre, ti ceš da me častiš. Ima da popijemo večeras u ime naše budućnosti u Evropi“ , znao sam da će se uhvatiti za to.

Za jednim stolom u izdignutom dijelu kluba primjetila je četvoro mladih turista, tri momka i jedna djevojka, kako ljušte bocu ruma i samo me uhvatila za ruku.
„Ti igraj sa njom.“
„Hooooola. Kako steee gospodo?“, reče im nekim izmjenjenim ogavno umiljatim špangleskim.
Djelimično sumnjičavim pogledom koji se odmah pretvorio u debilski kez, kad je ugledao Mirijan, dočeka nas prvi od njih.
„Hoceš da igramo? Da te učim salsu?“ , odmah mu na prepad nasloni dlan na rame.
„Hoooola Cubana, ja znam salsu, ali smo ovde da vežbamo. Naravno da neću odbiti ovakav poziv.“ , uzvrati na solidnom španskom sa francuskim kotrljajucim „r“ ovaj oniži crnomanjasti momak. Pola kilograma gela, kvalitetna svilena košulja uvucena u pantalone, nove uglancane cipele ustadoše od stola i odvedoše moju dobrotvorku na podijum za ples.
Ostalo troje je sve vrijeme, uz par gurkanja i gaženja ispod stola, osmjesima u uglu usana ispratilo ovu konverzaciju. Moje oči ipak ostadoše na njoj. Ravna, duga, crna, svježa kosa, tamno plave snene oči, bjelina tek pridošle turistkinje, haljinica na bretele koja pokriva taman onoliko koliko treba da pokrije. Filmski osmijeh ukrašen biserno bijelim zubima. Ja ovo moram…
„A sada dame i gospodo, NG La Banda.“
Počinje koncert. Koliko dugo sam stajao ovako i gledao je? Vidi ono dvoje već se zagrlili na podijumu. Los sitios entero. Ovo nisam očekivao, nisu je odavno svirali. Filmski početak koncerta, taman za filmsku scenu Kubanca sa nepoznatim namjerama zabuljenog u strankinju. Dobro me nije obezbjedenje izbacilo.
„Zdravo. Pričaš španski?“ , morao sam izaci iz hibernacije.
„Ja sam Albi.“
Dobro je, ili joj niko od njih nije dečko ili su ushićeni očigledno prvim koncertom na kubanskom tlu pa me ni ne primjecuju.
„Onako, mogu da razumem ako sporo pricaš, ali bolje na Engleskom. Ja sam Natalija.“, odgovori mi zvonkim glasom ili je možda meni zazvonila u glavi ta čarobna, mistična, hladna Rusija.
„Jugoslavija.“ , reče kao da je znala gdje sam odlutao…

(Nastaviće se)

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Price i označen sa , , , , , , , . Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s