POČETNA GRUPA SALSE – ponedeljak 3. septembar u 21h
Sedim sam za kompjuterom u Studenjaku i posle par sati učenja dangubim listajući Fejsbuk i tražeći neki film ili seriju koju bih pogledao. To mi je postalo rutina kao tri jela dnevno ili spavanje. Svaki dan je nekako ličio na prethodni. Mnogo učenja, povremeno druženje na klupicama, vikend izlazak ili koncert i to je to.
Čujem kucanje. Na vrata sobe 375 uglavnom neko kuca da me pozove na jelo u menzu ili da se javi ako je u prolazu pa bi mogli malo zajedno na vazduh. Ručak se tek bio završio, a s obzirom da je subota moguće da su Džoi i Boško da skoknemo do kladionice.
Otvaram, kad sa kezom od uva do uva stoji Nevena:
-Ajde Zoća, zakasnićemo na čas, jesi spreman?
Onako zamišljen preturam po glavi čas, predavanje, nismo na istom fakultetu, šta je uhvatilo?
-Kakav čas?
–Salsa. Počinje u pet sati, šta se praviš lud? Jesi nam rekao da bi voleo da naučiš nešto novo, neki ples?
Salsa, ples, muzika… Naravno da sam zaboravio kako sam sa Nevenom i Rosandom u jednom ne baš fenomenalnom životnom trenutku pričao o svojim putevima i željama. Između ostalog sam svojim Sestrama, niko nije definisao ko može da bude sestra, rekao kako bih baš želeo da naučim salsu. Bio sam pod utiskom koncerta grupe Son Cuba Son na Platou.
Ali Nevena nikad ne zaboravlja. I dan danas zna rođendane celom odeljenju iz gimnazije, redom po klupama. U međuvremenu se raspitala ko i gde drži časove, da li primaju nove članove i samo odlučila da me pokupi. Znala je da ako me pusti da se premišljam, verovatno neće ništa biti od mog životnog puta.
Doveden pred svršen čin, uzimam rezervne patike iz ormana i pravac GSP.
Ispred sale po grupicama stoje ljudi svih generacija. Izgleda mi kao da oni svi znaju da igraju. Neki su izgleda već i znali, ali ne salsu. Ja sam imao jedan plesni čas u životu, kad su dolazili u osnovnu školu da nas motivišu da krenemo na standardne i latino plesove. Koliko su nas dobro motivisali najbolje govori ćinjenica da sam tek 12 godina kasnije prihvatio da je ples prvenstveno društvena aktivnost namenjena osobama oba pola.
Kako smo polako ulazili u salu počeo sam da stičem onaj stari osećaj kad ulazim u neku novu priču: Neko me gleda iza leđa i ocenjuje svaki moj potez. Hajde nek prođe ovo sat vremena pa da se nikad više ne vratim.
Osećaj me je po ko zna koji put baš prevario.
Veseo, vedar i nasmejan u salu ulazi niski, u predelu trbuha delimično zaobljeni Kubanac Čoma i na opšte poznatom Špangleskom kaže:
Welcome new ones let`s dance some Salsa!
Uključuje muziku, neku toliko prijatnu da miluje uši dok nas poziva na pokret. Staje ispred ogledala, diže kažiprst desne ruke i kaže: one, two, three, five, six, seven. Koliko samo predrasuda razbijeno u jednom trenutku. Koliko samo žala što nisam ranije krenuo…
Prvi put u poslednjih par godina sam na sat vremena uspeo da zaboravim na sve što me opterećuje svakodnevno. Samo slušam muziku, pratim korake koje on proziva i objašnjava. Okrenem se u jednom trenutku oko sebe i vidim ljude koji se smeju, koji su isto toliko fokusirani na svaki pokret. Vidim svet kakav bi trebalo da bude svakog dana od buđenja do sna.
Ne, nisam proigrao posle prvog časa.
Ne, nisam postao supermen i svetska faca.
Ne, nisam izumio nešto veliko.
Ne, nisam postao neko drugi, neko novi.
Da, ostao sam onaj isti ja koji sam bio pre tog časa. Samo sam u tom JA pronašao ono što se bilo zagubilo negde između polaska u školu i četvrte godine fakulteta.
Svoj srećni kutak.
Kad je prošlo tih prvih 60 minuta prišao sam Neveni i pitao je:
„Kad je sledeći čas?“
Sad skoro dvanaest godina kasnije često čujem to isto pitanje koje drugi postavljaju meni. Svaki put se vratim u 17h 30.09.2006. i taj za čovečanstvo mali a za mene veliki ulazak u magični svet salse.
Ritmos Del Mundo- Beograd i Salsa 