Salsa u doba Korone


Prošlo je mjesec dana otkako nema žurki, časova, nema poznatih lica koji nam upotpunjuju vrijeme. Svi smo se zavukli u svoje sobičke i bavimo se različitim stvarima ne bi li kako pobijedili realnost.
Šta je sa salsom? Hoće li preživjeti virus?
Imao sam pun mjesec da pustim, da sačekam da se 14 godina besprestanog salsarenja slegne. Namjerno sam izabrao tako. Pokušao sam u prvih nedelju dana izolacije da sa sonom zabavim grupu, ali nije mi to to. Kamere, kompjuteri, telefoni, uzani prostori ili nedostatak prostora za igru. Salsa, kao ples, je ipak direktna aktivnost. Doživljaj časa i žurke je nemoguće prenijeti preko Interneta, barem još uvijek. Jedan dio stranih i domaćih instruktora i plesača pokušavaju da održe što se održati može, motivaciju. Svakodnevno možemo prisustvovati brojnim besplatnim online časovima i predavanjima. Bude i po par challenge-a koje uglavnom proba izuzetno mali broj ljudi kojima je namijenjeno. Skidam kapu svakom ko istrajava u svemu tome, naročito onima koji ne gube energiju. Kao što se može zaključiti iz prethodnih redova, ja nisam jedan od tih ljudi.
Zašto?
Kad god me je neko pitao čime se bavim u životu, odgovarao sam sa: „Ja sam programer koji u slobodno vrijeme uživa u salsi.“
Lagao sam. Ja sam salsero koji programira između časova i žurki.
Moj život je na salsi. Svi prijatelji koje sam stekao posle školovanja su sa salse. Djevojke posle školovanja sa kojima sam bio i moja sadašnja ljubav, sve sam upoznao na salsi. Skoro sve žurke, proslave, vjenčanja, putovanja su vezani za salsu.
Radovanja i tugovanja, pijanke i svađe, mršavljenje i debljanje, inspiracija i blokade, sve sam to najjače doživljavao i doživljavam na salsi.
Sad na red dolazi i jedna mnogo bitna stvar. Obaveze koje su se vremenom nagomilale. Stvari koje kao neko ko jednim dijelom upravlja školom, instruktoriše, dj-iše, koreografiše i vodi timove, ne može da izbjegne.
Stvari koje su poslednjih par godina počele da zasjenjuju suštinu.
Stvari koje su me prvi put u životu navele da pomislim:
„Dobro je, sad imam priliku da odmorim od salse.“
Pa da krenem redom.

Upravljanje školom

Škola salse da bi opstala u poslednjih par godina, mora konstantno da prima početne grupe. Broj škola se drastično povećao, a samim tim i prosječan broj ljudi koji kreću na salsu po školi se smanjuje. Rambo Amadeus je jednom davno rekao: „Kvantitet iziskuje kvalitet, tako misli svaki propalitet…“ To je rečenica koja mi baš često pada na pamet, vezano i za broj grupa i za broj škola.
Jednostavno, broj ljudi koji bi prirodno krenuli na salsu u jednoj godini je ograničen. Kad kažem prirodno, mislim da dođu na salsu jer im je takav vid zabave i aktivnosti prirodno zapao za oko. Neko ih povede na žurku ili ih ubijedi da dođu nebitno kako, vide negdje snimak ili tekst i hoće da probaju to. Škole na razne načine dolaze do tih ljudi, ali iz iskustva znam da je broj prirodnih salserosa najbolji pokazatelj kvaliteta našeg rada i spremnosti za veliki rad kako u sali, tako i van nje.

Šta da radimo kad ne možemo da se oslonimo na dovoljno salsa prirodnjaka?
Privući ostale nečim sto neće moći da odbiju. Besplatno 1, 2, 3 mjeseca i intenzivna reklama na društvenim mrežama! Sad već mogu da kažem da su sve škole probale taj pristup, neko više neko manje, ali jesu. Prvih par prijema koji se tako urade donesu veći broj ljudi u školu i nekako instruktori steknu osjećaj da konačno imaju sa kim da rade.
U tih prvih par prijema bude dosta prirodnjaka, stari prirodnjaci su raširili vijest da im škola prima ljude na besplatne časove. Posle pola godine to više nije nikakva vijest. Svi daju besplatno i ljudi počnu da razmišljaju kakva je ta salsa glupost kad su svi spremni besplatno da je podučavaju.
Prije godinu dana sam napisao tekst o tome da su nam potrebni novi salsa fanatici. E pa fanatika je sve manje, a brzinom svjetlosti se raširila priča da je salsa: „Ono gdje se matorci muvaju“.
Kako je na časovima na sledećim prijemima? Kako je instruktorima?
Prije 5 godina eventualno jednom u cijeloj sezoni smo morali da popričamo sa nekim zbog nekog vida narušavanja atmosfere i užitka na času: Nekultura, higijena, promašena aktivnost. Sad u svakoj početnoj grupi izigravamo salsa inspektore a ne instruktore. Naravno, većina ljudi je i dalje skroz na mjestu, ali svi znamo da ta većina ne ostaje negdje gdje se ne osjeća prijatno. Prosječno zadržavanje jednog salserosa u školi prije 5 godina je bilo godinu dana, a sad je od četiri do pet mjeseci. Kad se sjetim svojih početaka znam da je najljepša priča kretala između pola godine i godinu dana igranja. Znači većina ljudi ne dođe do onog najljepšeg u salsi. Skupo smo kao grad salse platili borbu za opstanak škola. Jedni druge gledamo kao konkurenciju umjesto kao prijatelje koji su na istom zadatku.

Instruktorisanje

Radim sa grupama svih nivoa salse, od početne do najiskusnijih. Naravno, ne radim sam. Uvijek smo tu minimum jedan par instruktora, a nerijetko i više nas. Davno sam rekao i toga se držim i dan danas kad pričam sa bilo kim ko je instruktor ili želi da postane instruktor: „Od salse se ne preživljava. Od salse se živi.“
Na šta mislim?
Novca na salsi nema da bi bilo ko mogao od 1. do 30. da pokrije svoje troškove života. Ima ljudi kojima je to jedini izvor novca i oni najbolje znaju koliko je stresno. Kao salsa instruktor ćeš steći nešto mnogo vrednije od novca. U stvari, sam proces dolaska do situacije da možeš da držiš časove je nešto što se ne mjeri novcem. Da bi nešto predavao moraš to početi da živiš. Tako se prirodno postaje instruktor, a tako i od instruktora za početnike postaješ ozbiljniji predavač. Konstantan rad na sebi. Aktivni salsa izlasci sa mnogo plesova sa plesačima svih nivoa. Slušanje muzike, ritmova, učenje španskog da bi razumio uz šta igraš. Seminari, festivali, koncerti, putovanja, pobjeđivanje urođene stidljivosti, spremnost za isticanje i nastupe kad je potrebno. Komunikacione vještine i postavljanje prema pojedincu i grupi. I sve ovo ne kao nešto što mora da se uradi, nego kao nešto što istinski želiš. Najljepše je kad nas u bilo kojoj aktivnosti motiviše sirova ljubav, ali i najteže. Znam da ljudi žele da postanu instruktori ne samo zbog ljubavi prema salsi, već i zbog dokazivanja, borbe sa kompleksima, podizanja ega, osjećaja bitnosti i mnogih drugih razloga. Ništa od toga nije problem dok god je ljubav glavni razlog, a spoznaja sopstvenih mogućnosti i talenta glavni cilj.
U školi je otkako postoji instruktorisalo ili instruktoriše i dalje, dvadeset osmoro ljudi. Ogromnoj većini salsa instruktorisanje je predstavljalo dodatnu aktivnost pored regularnog posla ili studija. Svi su došli do pozicije instruktora zato što je to bio sledeći prirodan korak u njihovim salsa karijerama. Svi su uložili nekoliko godina intenzivnog rada da bi došli do te pozicije, a oni koji su počeli da drže kurseve ostalih plesova su nastavili da prolaze kroz isti proces i za svaki sledeći ples.

Vremenom se plan i način rada dosta promjenio. Na početku je bilo dovoljno da se zaintrigira mašta sa određenim efektnim i elegantnim stvarima da bi oni koji idu na časove sami tražili još. Zadnjih par godina je dosta drugačije. Dijelom zbog stvari iz prethodne teme, a dijelom i do lake dostupnosti materijala i očekivanja svega sad i odmah. Na časovima instruktori sažvakavaju i pokazuju do najsitnijih detalja. Spremnost na paralelno treniranje pored časova je niska. Lakše je naučiti, ali istovremeno i manje intrigirajuće. Očekivanja od časa su prevelika, a od sebe minimalna. Instruktorisanje polako postaje povlađivanje polaznicima kurseva, a to je po pravilu rad na lakšim elementima. Kad grupa dođe do nekog višeg nivoa neophodno je preći na intenzivniji rad i zato svi instruktori imaju cilj da rade sa starijim grupama. Instruktori se osjećaju spremno, a polaznici nisu uglavnom i grupe krenu da se osipaju. Zbog termina kreće spajanje sa mlađim grupama koje je po mom mišljenju najbolja moguća stvar, a po mišljenju većine onih koji su spojeni degradirajuća.
„Zašto sad ponovo da radim ono što smo već učili? Mogu li ja u stariju grupu?“ Povlađivanje dolazi na naplatu. Onda dođe isto pitanje od instruktora:
„Zašto ja ne radim sa starijim grupama?“ Nestrpljenje koje nas košta mnogo. Odgovor na oba pitanja je lak: „Još uvijek nije vrijeme.“ Polaznicima kurseva je ovo lakše reći nego instruktorima. Em radiš sa njima, em su ti postali nerazdvojni prijatelji, em i sam podsvjesno znaš da će možda prestati da rade ako te dožive kao nekog ko ih sputava, em postoji opasnost od kontraproduktivne reakcije, a to je prestanak rada na sebi i napredovanja. Ne isplati im se ulagati još vremena i živaca kad imaju obaveze i poslove od kojih žive i kojima moraju da se posvete prije nego salsi. Pokušavam što je više moguće da zbog takvih situacija ne miješam lične emocije i bitne odluke, ali je teško.
Svi mi volimo da se zbližimo sa drugim ljudima, da prođemo sa njima sito i rešeto, pa da se posle zajedno u toploj atmosferi prisjećamo dogodovština i planiramo nove. Teško postaje kad interesovanja i mišljenja počnu da se udaljavaju, a očekivanja ostanu ista. Mnogo puta sam sa sve dobrim ljudima, prošao kompletan ciklus instruktorisanja. Od inicijative i pronalaska talenta, do uvođenja u čari posla, preko držanja časova, do rastanka ili opadanja interesovanja za instruktorisanje. Nisu granice u fazama tako jasne, ali ukratko to jeste najčešći put. Najteže nam pada ovaj završni period kad priznajemo sebi i drugima da nešto mora da se mijenja ili smo u ćorsokaku. Ukratko, instruktori salse su najveće blago koje škole imaju i kompletan proces traži mnogo odricanja i žrtvovanja. Kad bilo ko prekine sa radom, preovladava osjećaj gubitka dijela sebe, a opet to je i oslobađanje sebe za neke druge stvari.
Proces je ono što nas ispunjava, a ne cilj. Proces je takođe i ono što je neophodno!
I sad ovako izolovani živimo pravi trenutak u kom možemo da vidimo šta smo imali bez ikakvih očekivanja od budućnosti.

DJ-isanje

Salsa žurke, krem salsa ugođaja. Trenutak kad pomiješamo sve što nam je interesantno na jednom mjestu. Ples, druženje, muzika, piće, šale, razgovori, nekad nadmetanje, nekad čisto uživanje. Kao DJ na tim žurkama, uglavnom jednom nedeljno, moram slici dodati i ono što nije očigledno. Organizacija bilo kakve salsa žurke predstvalja potencijalni ne mač sa dvije oštrice, nego šuriken (Nindža zvjezdicu). Da bi jednu salsa žurku nazvali uspješnom potrebno je da svi budu zadovoljni. Gazde klubova pazarom, brojnošću i atmosferom. Gosti muzikom, uslugom, muzikom, cijenama pića, muzikom, struktorom i nivoom plesnog znanja plesača, muzikom. DJ-evi i organizatori nivoom animacije ljudi, brojem plesova koje su mogli različiti tipovi plesača da odigraju, sveukupnim provodom i utiscima koje su sakupili posle žurke.
Zašto sam rekao muzika više puta kod interesovanja gostiju? Koliko ljudi toliko ukusa, što je veći nivo i status u plesnom svijetu to su i očekivanja od DJ-eva veća a strpljenje manje. Ako isključimo sve što je vezano za organizaciju, mada u nekim slučajevima je to više od 50% posla oko žurke, ostaje DJ-isanje i praćenje atmosfere na samoj žurci. Svakodnevno preslušavanje muzike, pronalaženje potencijalnih hitova, razgovori sa gostima na žurkama i pametno doziranje žanrova u toku žurke. Ne možeš, a moraš, svima da udovoljiš. Istovremeno treba da ispratiš da se oni koji čine većinu na žurci, a nisu toliko upućeni u finese muzike, ne smore. Naravno da se trudim i da zapamtim šta ko voli, a uglavnom i ko je koju pjesmu naručio.
Opsjednutost hitovima je sledeći problem sa kojim se suočavamo, jer ukoliko ne pustiš ono što je izašlo sjutra odmah su žurke smor, a dj-evi fušerišu. Volim da eksperimentišem. Na svakoj žurci pustim nešto staro, nešto što sam slučajno našao i nešto što nije standardno. Taj blok je na početku žurke dok ljudi još uvijek pristižu i raspoređuju se po klubu, naručuju piće, gledaju ko je od poznatih tu. Ponekad i u zenitu žurke ubacim nešto što mislim da bi svi trebalo da čuju. Na početku par parova igra, a ostali čekaju nešto poznato da bi se usudili da zaigraju. Čuvena linija manjeg otpora. Tad je važno imati u rezervi siguricu. Sigurica je pjesma za koju znaš da je minimum 80% kluba čulo i da je ne bi propustili ni da im u zamjenu ponudiš dva točena. Interesantnije su reakcije na stari, većini nepoznati hit u sred zenita žurke.
„Što je dobro? Ko je ovo? Kad je izašlo ovo?“
Najnoviji hitovi najpoznatijih bendova su samo jedan mali procenat muzike kojom možemo da se oduševimo. Osobina karakteristična za naše podneblje je da kako neko krene da se bavi nečim odmah je stručnjak, sa istančanim ukusom i neosporivim prepoznavanjem kvaliteta. Koliko nas takav stav košta i koliko zbog njega propustimo saznamo tek kad nam trenutak u kom je trebalo da uživamo izmakne.

Grupne animacije i koreografije su potrebne jer one najlakše podižu masu i privlače čak i one koji ne znaju da igraju. Ima ljudi koji ne znaju da igraju na salsa žurkama? Ima, ali malo i sve manje. Početnika? Uglavnom samo mali dio plesača krene na žurke prije nego igra 2-3 mjeseca. Na velike žurke, one sa preko 200 ljudi. Ostale žurke se češće događaju i na njima su uglavnom stalni gosti i oni koje oni dovedu. Ljudi koji znaju da igraju ili koji su u najljepšem dijelu učenja početnih figura i koraka. Možda petina ljudi bi igrala koreografiju, a i oni ne bi mnogo. Kakve su nam grupne koreografije? Da li su to animacije? Da li ih igramo da bi neko mogao da ponovi sa nama ili da napravimo show? One koje masa ponavlja su lakše i uglavnom se vrte duže od 3 godine, koreografi ih vode jer znaju da će dići masu, ali koreografi uglavnom žele show jer im je teže zanimljivije. Masi nije. DJ-evi između dvije vatre. Dobra stvar je što, bez obzira na to što smo toliko egocentrična nacija, lako se navikavamo na neželjeni šum. Pauziramo i odmorimo, samo da nije predugo inače odoh.
Posle se svi čude što DJ-evi piju…

Timovi i timske koreografije

Najljepše je kad imaš složan tim koji može na istoj stvari da radi kao jedna osoba. Kad dišeš istim plućima i vidiš istu tačku na horizontu.
Kako se tim stvara? Šta je najteže kod timskog rada?
Vjerovali ili ne, smišljanje koreografije je najlakše u cijeloj priči. Bilo da je rueda ili show nastup, važno je samo istrajati i ne odustajati od kreiranja koreografije i u jednom trenutku će doći, kockice će se složiti. Koliko će biti kvalitetno i atraktivno zavisi od mnogo drugih faktora, ali koreografija će biti tu.
Najteže kod rada u timu je održati atmosferu i kvalitetnu komunikaciju od početka do kraja ciklusa. Jedan ciklus podrazumjeva pripremu za nastup i jedan nastup. Što je cilj veći, ciklus duže traje i problemi će prije isplivati. Plesački kvalitet svakog pojedinca mora da bude prisutan, ali on nije presudan. Ono što je važnije je da je svaka osoba timski igrač. Po potrebi svako mora progutati knedlu, zaćutati, uraditi nešto što mu/joj se ne dopada ako će to doprinijeti timu.
U dugoročnom zajedičkom radu sve lične osobine isplivaju na površinu. Svak upozna svakog. Ne može se na isti način raditi sa svima i mora se steći svijest i upoznati svaki pojedinac. Najvažnije, prije nego što krenemo u bilo kakav rad potruditi se da svi budu na istoj strani. Naravno da bi svako volio da nastupa i da putuje i da se takmiči, samo što svako mora da odgovori i na ovo pitanje:
„Da li si spreman/na da narednih pola godine izdvojiš za pripremu i da se posvetiš ovom nastupu?“
Kad je grupa duže zajedno onda je lakše, poznajemo se. Kad je grupa u nastajanju onda je iskren odgovor na postavljeno pitanje prva stvar koje će odrediti budućnost kompletnog projekta.
Nažalost, zbog disbalansa između želja i mogućnosti često neiskreno odgovorimo na to pitanje, a ponekad i ne ukapiramo šta ono podrazumjeva. Zbog toga što ne želimo da ispadnemo neko ko je izdao ekipu, prihvatimo se nečega što i ne bismo radili. Neiskren odgovor na ovo pitanje me je često primoravao na brza rešenja. Nekad u sred procesa ljudi puknu i ne mogu više da treniraju, nekad jednostavno ne mogu od obaveza da isprate, a nekad samo napuste jer im se ne sviđa ili ih smara. Tada u vatru ubacujem ljude za koje ne znam da li stvarno to mogu da iznesu, ciljam vezanih očiju. Skoro uvijek ti novi ljudi nisu problem i pokušavaju da iskoriste šansu što je više moguće. Problem je navikavanje starog dijela ekipe na nove ljude i spremnost na prilagođavanje.
Podjela uloga u timu je takođe često velika prepreka. Sam sam izabrao da vodim ekipe, nekad igram, nekad ne igram, ali u poslednjih 7-8 godina vodim timove. Ono što sam naučio i što me je koštalo dosta živaca je da ukoliko vodim tim, onda jedino ja mogu da ga vodim.
Ko je zadužen za kostime, ko za organizaciju puta, ko će na kojoj poziciji da igra, ko će da igra a ko da bude rezerva? Kad presjeći i zaustaviti raspravu? Kad dozvoliti drugima da pokažu kreativnost?
Sve to treba da odredim i da snosim posledice ukoliko je izbor pogrešan. Poznavanje ljudi, poštovanje svega što su uradili za tim i na sceni, prepoznavanje njihovog kvaliteta i bitnosti u timu su me često navodili na određeni nivo popustljivosti u kojoj polako gubim konce. Tada sam ili uzimao stvar u svoje ruke ukoliko ima dovoljno vremena do nastupa ili samo ispratio stvari do kraja ukoliko je nastup blizu. Ponekad je bolje ne insistirati ukoliko tvrd stav ne može donijeti ništa konkretno, već samo pokvariti mogućnost i kvalitet nastupa. I dalje radim sa timovima, i dalje pokušavam da uskladim različite karaktere ljudi, i dalje pokušavam da pronađem ekipe ljudi koji žele da daju sve od sebe i osjete uzvišenost poduhvata nakon uspješnog izvođenja i aplauza.
Za kraj ostaje nošenje sa kritikom. Onaj ko vodi tim treba da bude spreman da prihvati kritiku, ali i da zaštiti tim od negativnih strelica koje kritičari upućuju. Posle svakog nastupa, treme, adrenalina i prvog udara emocija, osjećam ogromnu prazninu. Ukoliko mi nedostaju treninzi i pripreme, to znači da smo radili pravu stvar. Ukoliko mi ne nedostaju, onda je to signal da treba da mijenjam nešto.

Eto, ako ste došli dovde sa čitanjem to onda znači da ste ušli u moju salsa intimu i da vam je možda jasno zašto sam smanjio salsu na minimum u doba Korone. Zašto to interesuje bilo koga osim mene, nemam pojma. Ja sam osjetio potrebu da podijelim sa vama stvari koje me muče duže vrijeme, a vi ako ste čitali onda ste podijelili moju muku.

Ovo sve želim da shvatite kao poziv na sledeće stvari:
1) Dogovor škola da posle izolacije vidimo kako ćemo doživljaj salse u javnosti poboljšati i privući one ljude kojima jeste mjesto tu,
2) Ubijediti ljude koji uče salsu i ljude koji žele da podučavaju salsu da krenu od nule sa svojim procesom i daju se mnogo više sa mnogo više strasti i posvećenosti,
3) Uputiti svakog na salsa žurke i da konačno svi ukapiraju da DJ-evi znaju šta rade. Ne dozvolite da vam usko ograničeni lični stavovi smanjuju užitak,
4) Da svi ukapiramo kako je naša salsa scena mala i da su nam potrebni ozbiljni plesački timovi sa ozbiljnim, iskrenim i vrijednim plesačima.

Svima vam preporučujem da u doba izolacije prvo istražite šta nosite u sebi, pa tek onda da vidite šta ima na Internetu. Uskoro se sve nastavlja…

Život je jedan, otplešimo ga
Monte Son

 

Ovaj unos je objavljen pod Price. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s