Kubanska zabava – RUMBA

Prvi afrički robovi stigli su na Kubu početkom 16. veka, mada su ti rani Afro-kubanci bili malobrojni. Kako su plantaže šećera eksponencijalno rasle u 18. veku, postojala je veća potražnja za radnom snagom, pa su afrički robovi prevoženi na Kubu u mnogo većem broju nego ranije da bi obrađivali zemlju.
Ovi robovi će kasnije razvijati rumba muziku. Tek krajem 19. veka, ukidanjem trgovine robljem, dotadašnji robovi mogu slobodno da proslave svoje muzičko nasleđe.

Rumba se razvila u cabildosima koji su se mogli naći širom Kube. Cabildos su bili afrički esnafi ili bratstva koji su osmišljeni tako da afirmišu afrički jezik i kulturu: Bantu, Yoruba, Fon (Arara), Efik (Abakua) i Ganga naroda. Afrička trgovina robovima dovela je robove iz mnogih različitih regiona Afrike, a cabildos-i su robovima nudili priliku za druženje sa drugima iz njihove specifične kulture i religije.
Iako se robovska muzika dopuštala pre ukidanja trgovine robovima, želja španskih zemljoposednika da održavaju špansku kulturnu hegemoniju značila je da se takva muzika kasnije zabranjuje. Naročito što se veći deo nje svirao kao oblik molitve afričkim bogovima ili božanstvima .Iz tog razloga, rani stilovi rumbe svirali su se s improviziranim udaraljkama (sanducima, kutijama, mačetama, štapovima itd.) , kako bi se mogli brzo prerušiti ili sakriti i samim tim umiriti bilo kakve sumnjive veleposednike. Cabildos-i su igrali važnu ulogu u razvoju različitih stilova muzike rumbe.
Na primer, članovi Abakua cabildosa su imali zajedničko poreklo u Nigeriji i Kamerunu, a muzika koju su razvijali može se usko povezati s nigerijskom i kamerunskom muzikom. Iako se ovaj žanr praktikovao u tajnosti, zabava je bila potpuna. Krajem 19. veka počeo je da se pojavljuje i u javnosti, ali bez velike publike. Pasivna bibliografija u vezi s tim dokumentuje da je rumba smatrana nemoralnom zbog različitih predrasuda vezanih za njeno poreklo i čulna kretanja koja je ona predložila. Ples koji je povezan sa plodnošću je hvatao maha. Malo po malo, napustio je kafiće i kafane da se uputi u svet.
Većina etnomuzikologa slaže se da se koreni rumbe mogu naći u solaresima Havane i Matanzasa tokom 1880-ih. Solares, poznate i kao cuarterías, su bile velike kuće u kvartu siromašnih pristaništa. U njihovim dvorištima su se organizovale zabave, a rumba je bila sinonim za svečanosti na kojima se nije samo plesalo i pevalo, već se jelo i pilo.

 

Reč rumba znači žurka, zabava ili španski fiesta. Najveći muzički i plesni uticaj na njeno nastajanje imali su Abakua i Yuka, kao i Coros de clave iz Španije. Iako su ovi rani potomci rumbe jedva dokumentovani, neki su sa sredine i kraja 19. veka široko proučavani. Urbani stilovi rumbe ukorenjeni su u tzv. Coros de Clave i Coros de Guaguanco, ulične horove koji su nastali od španskih orfeones (horovi). Pored toga, široko rasprostranjeni ples yuka, kongoanskog porekla, integrisao se u takve horove pozajmljujući svoje udaraljke i plesne pokrete. Dodatno, tajne tradicije Abakua ukorenjene u regionu Calabara u zapadnoj Africi koje su preovladavale i u Havani i u Matanzasu takođe utiču na razvoj rumbe kao sinkretičkog žanra.
Coros de clave uvodi katalonski kompozitor Jose Anselmo Clave i postaje popularan između 1880-ih i 1910-ih. Sačinjavali su ih čak 150 muškaraca i žena koji su pevali u 6/8 taktu sa evropskim harmonijama i instrumentalima. Pesme su počinjale ženskim solom, a zatim je sledilo horsko pevanje na poziv i odgovor. Čak 60 coros de clave je postojalo do 1902. godine, od kojih su neki negirali bilo kakav afrički uticaj na njihovu muziku. Sa druge strane, njihov uticaj na rumba pevanje je izrazit i upečatljiv. Iz tradicije coros de clave proizlazi argument pesme. Tada hor peva svoju ponavljajuću frazu, a glavni pevač improvizuje. Zašto pričamo toliko o pevanju? Za nas igrače je vrlo važna diana- niz vokalnih slogova na početku,melodija koja postavlja ključ i navodi razlog zadržavanja i izvođenja sadašnje rumbe. U toku trajanja diana sekcije rumberosi ne igraju.

Tradicionalno rumba je klasifikovana u tri glavna podžanra: yambu, guaguanco i columbia. I yambu i guaguanco nastali su u solaresima. Oba stila su pretežno urbana, plešu podjednako i muškarci i žene i pokazuju istorijsku dualnost svog spektra, kako je to opisao kubanski muzikolog Rolando Antonio Perez Fernandez. Suprotno tome, columbia ima prvenstveno ruralno poreklo, takođe u centralnim regionima Kube, a gotovo isključivo je plešu muškarci i ostaje mnogo više utemeljena u zapadnoafričkoj (posebno tradiciji Abakua), što je primereno njenoj muzičkoj metrici. Tokom 20. veka, ovi stilovi su se razvijali, a pojavili su se i drugi podžanrovi, poput guarapachangueo i bata-rumba. U svim stilovima rumbe, postepeno se povećava napetost i dinamika, ne samo između plesača, već i između plesača i muzičara, kao i plesača i gledalaca / učesnika.

Yambu

Yambu se smatra najstarijim rumba stilom i pojavio nakon što se ropstvo završilo u solaresima Matanza, u društvenom okruženju u kojem su se mešali crnci i belci slobodnije nego ranije. Neki etnolozi tvrde da je nastao u Havani i Matanzasu do kraja 1870-ih, dok se dugi zalažu za raniji datum. Otuda se često naziva „yambu de tiempo Espana“ (yambu iz španskog vremena). Yambu je najsporiji tempo plesa i najmanje agresivan od tri osnovna stila rumbe. Plesni par koji podseća na kongu iz Yuka plesa, danas se predstavlja kao ples za starije parove. Nažalost yambu se danas najmanje pleše od sva tri rumba stila, iako je deo repertoara svake folklorne grupe. Pokreti yambu oponašaju pokrete starijeg ; pokreti su meki i senzualni, a ne seksualni. Može se plesati samostalno (obično žene) ili u paru. Iako plesači mogu koketirati sa plesačicama tokom plesa, oni ne koriste vakunao guaguanco. Postoji klasični lirski, često ponavljani stih: „En el yambu no se vakuna ”(U yambu-u ne radi se vakunao).

Guaguanco

Gaguanco je najpopularniji i najuticajniji rumba stil. U većini je aspekata sličan yambu-u, jer je iz njega proizašao, ali ima brži tempo. Izraz „guaguanco“ prvobitno se odnosio na narativni stil pesme (coros de guaguanco) koji je nastao iz klase coros de clave krajem 19.  veka. Sam izraz guaguanco može poticati etimološki iz instrumenta guagua.
Guaguanco je skup plesnih seksualnih nadmetanja između muškarca i žene. Muškarac periodično pokušava da „uhvati“ partnerku jednim pritiskom karlice, ona se neprestano trudi da se zaštiti od napada. Ovaj erotski pokret naziva se vakunao (‘vakcinacija’ ili tačnije ‘inekcija’), gesta izvedena iz yuke i makute, koja simbolizuje seksualnu penetraciju. Vakunao se takođe može izraziti naglim gestom ruke ili noge. Quinto instrument često naglašava vakunao, obično kao rezolucija fraze koja obuhvata više od jednog ciklusa klava. Dinamika muzike diktira i dinamiku nadmudrivanja žene i muškarca.

Columbia

Izgleda da ime Columbia dolazi od železničke stanice za vaganje Columbia u provinciji Matanzas. Neki etnolozi veruju da se columbia pojavila u drugoj polovini 1880-ih u zaseocima, plantažama i pristaništima u kojima su zajedno radili muškarci afričkog porekla i navode da je oblik rumbe koji najviše pokazuje uticaj Abakua, iako se smatrao da je poreklo iz Ganga tradicije. Columbia je visoko virtuozni solo muški ples, iako ga ponekad izvode i žene. Česta je upotreba brojnih rekvizita zvanih tratados. Među njima su mačeta i nož, kao i boce, pune čaše vode, stolice, tanjiri i sveće.
Columbia kao ples je akrobatski i mimički, u kojem jedan plesač sledi drugog, a svaki pojedinačno pokušava nadmašiti ostale. Čini se da izlazi bar delom iz nadmetanja robova, verovatno od Ganga naroda poreklom iz Konga, zvanog mani (Baile de Mani). Lidija Cabrera nam kaže da su žene povremeno plesale i dostizale visok nivo kvaliteta u tom nadmetanju. Danas je to mnogo češća pojava.
Columbia je najvirtuozniji uzlazak plesača na podijumu sa širokim vokabularom pokreta. Pokreti Abakua, Kongo ples, Orisha ples, tumba francesa iz Orientea, flamenko ples, pantomimne predstave, boks, savremeni popularni plesovi – svi pronalaze mesto u Columbiji. Kasnije se pojavljuju pokreti poput hiphop-a ili breakdance-a. Columbia je očigledno kreativan i inkluzivan oblik. Vrlo je bitno da napomenemo da je columbia prvenstveno dijalog i nadmetanje između plesača i muzičara, tj plesača i quinto svirača. Zato je igrač uvek okrenut licem ka quintu.

Plesanje kubanske Rumbe izaziva svečanu atmosferu; njeni stihovi i plesovi evociraju takvu senzualnost i sreću da zavode svaku publiku. Praksa rumbe se prenosi među generacijama porodica i komšiluka. Malo po malo prožima sve društvene slojeve i mnoge muzičko-plese žanrove, i tako polako postaje svetska baština. U novembru 2016. Rumba je proglašena kao remek-delo usmene i nematerijalne baštine od UNESCO-a …

Do sledećeg plesa i sledećeg teksta pozdravlja vas i ljubi,
SANJA

Music In Cuba – Alejo Carpentier
Cuba and Its Music: From the First Drums to the Mambo – Ned Sublette
Cuban Rumba, in the list of World Intangible Heritage
Cuban Music: Rumba, An Introduction
A History of the Congas, by Dr. Olavo Alén Rodriguez, 11/02