Guaracha

Guaracha je muzički i plesni žanr koji potiče sa Kube. To je vrsta komične, satirične pesme koja se pojavila krajem osamnaestog veka. Tada veoma popularna, opisuje društvene događaje i narodne običaje. Poreklo guarache seže u Španiju, gde se izvodila kao step ples (zapateado) koji je plesala jedna osoba u pozorištu bufo (Popularno pozorište koje slikovito prikazuje društvene odnose). Glavni likovi su bili crnci, galijci i mulati. Korišćena je tehnika “blackface” (beli glumci koji su se bojili u crno).

Guaracha se u Havani čuje od aprila 1583. , kada su se Torrequemada i guverner Gabriel de Luján nadmetali za političku vlast, dok su gitaristi na ulicama i javnim trgovima pevali o njima izražavajući kritiku trenutne situacije. Naravno, nisu imali isti ritam kao što ga poznajemo od 20. veka. Kasnije, kada se guaracha osamostalila i ušla u plesne dvorane, ona je ipak zadržala šaljivu notu.

Solo ili duetsko pevanje uz razmene sa horskom sekcijom (najčešće ostatak benda) je izuzetno karakteristično u mnogim kubanskim muzičkim žanrovima. Guaracha nije izuzetak.
Što se tiče instrumentacije, guiro je vodeći ritamički instrument, a gitara i cuatro (žičani instrument sličan gitari) su pratnja. Trenutno se koriste i drugi instrumenti kao što su: klave, marakas, zvono i trube.
Guaracha je u osnovi plesni ritam, ali se takođe smatra muzikom za božićne zabave, kao i popularnom koncertnom muzikom. Nekoliko današnjih popularnih ritmova nasleđuje karakteristike guarache, poput salse, timbe i rumbe.
Malo je dokaza o tome kako je guaracha kao stil plesa prvobitno izgledao. Neki izvori iz 19. veka sugerišu da je to bio ples nezavisnih parova, odnosno da nema zajedničkih plesnih sekvenci poput kontradanze. Prototip nezavisnog parovskog plesa je valcer (Vals početkom 19. veka na Kubi). Prva kreolska plesna forma na Kubi koju su zasigurno plesali nezavisni parovi bio je danzon.
Pevači koji su savladavali duge tekstove i bili dobri improvizatori nazivani su guaracheros ili guaracheras. Celia Cruz je bila primer, mada je ona, poput Miguelita Valdesa i Benni Morea, otpevala skoro sve vrste kubanske popularne muzike.

Kada je son predstavljen u Havani, septetos i conjuntos povećavaju svoj repertoar, uključujući tradicionalnu guarachu sa dodatkom son montuna, što su nazvali guaracha-son, i na ovaj način guaracha dobija na ritmičkom ubrzanju.

Među kantautorima najpoznatiji su Maria Teresa Vera, Bola de Nieve, „Trio Oriental“ i Ñico Saquito sa svojom grupom „Los Guarecheros de Oriente“.
Tokom tridesetih godina proces fuzije između guarache i sona dostigao je tačku bez povratka.

Decenija koja je prethodila revoluciji i dalje je važan period za guarachu, ali u postrevolucionarnom periodu šezdesetih i sedamdesetih nije izbegla fenomen koji je pogodio svu kubansku muziku, plimni talas evropskog i američkog roka i ulazak električnih instrumenata.

U modernoj kubanskoj muzici isprepleteno je toliko niti da se stariji koreni ne mogu lako razlikovati. Timba muzika često nosi tu šaljivu notu i komentare aktuelnih društvenih odnosa.

Danas se čini da jedva postoji kao poseban muzički oblik, osim u rukama “trova” muzičara.

Do sledećeg plesa i sledećeg teksta pozdravlja vas i ljubi,
SANJA