Susret sa rumbom na ivici mašte


trinidad casa de la musica
Trinidad, Kuba – mart, 2014.

Stari grad u blizini savršene obale Karipskog mora. Uveliko obnovljen zbog obilježavanja 500 godina od osnivanja. Kaldrma svugdje, topot kopita, prizemne veselo obojane kuće skladno raspoređene u ulice koje se laganom uzbrdicom ulivaju u plato sa bašticama okruženim palmama. Kada odatle nastavimo na gore nailazimo na široke stepenice sa dvije prostrane platforme, oivičene srednjevjekovnim zidom koji se usjeca u građevine i izlazi iz njih kao da su jedno.

Na prvoj platformi velika gužva, Casa De La Musica na otvorenom, glavno mjesto zabave u svim većim Kubanskim gradovima. Nemamo pojma ko nastupa večeras, a nije ni bitno. Došli smo tu upravo da vidimo i oni drugu, mirniju stranu Kube, a iznenađenja su dobro došla. Žagor mase, dosta turista, ali još više lokalaca. Za razliku od Havane, ogromna većina je došla da bi uživala u predstavi. Mnogo je manje kojota i hinetera.

Ćaskanje petoro radoznalih drugara prekida spiker, koji na svima razumljiv i zanimljiv način najavljuje Conjuto folklorico iz meni nepoznatog grada.
Buđenje.
Moćan zvuk udaraljki koje zvuče kao jedan nerazdvojiv instrument. Konge, kahon, klave, šekere, kata… Uključuju se pjevači sa stilom koji me je uvijek podsjećao na dozivanje pažnje. Uzbuđenje i iščekivanje rastu sa svakom sekundom. Ruku pod ruku izlaze dvoje mladih uz koketne osmijehe. Svi pogledi su prikovani na njih. U toj njihovoj pojavi se ocrtava sreća i usud Kube. Na njemu lanene pantalone, bijela košulja, crne cipele i ravni kačket od tvida. Ona nosi dugačku svjetlo roze suknju i običnu bijelu majicu. Vitki, poletni, jeftine garderobe, bogate duše.

Kreće ples. Iz džepa je izvadio crno bijelu maramu i drži je u desnoj ruci, a ona se odvaja na sigurnu distancu. Drži slojevitu suknju u rukama, malkice odignutu od zemlje, kao toreador plašt i izaziva, koketira sa muškarcem. Ta početna napetost, očekivanje, se preslikava na svaki mišić od obraza do stopala. Zaigrali su se. Pokreti njegovih mršavih ali žilavih ruku sliveni su sa ramenima koja se pomjeraju kao da nisu na istom tijelu, kao da je želja svih muškaraca progovorila iz njih. Upoznavanje prestaje i on lukavo mijenja korake, sprema novi izazov. Staje pored i pokušava da joj omete pažnju povremenim prelascima sa jedne na drugu stranu, iza leđa. Džentlmenski i sa velikim poštovanjem neće uraditi ništa neukusno zato što joj je van pogleda. Ona nastavlja da izaziva naglašenim pokretima kukovima, a glavu uz bezobrazan osmijeh okreće kao da ima oči na leđima. Distrakcija nije uspjela. Sve ide ka tom imaginarnom pokretu koji se izvodi rijetko a predstavlja skupljanje mačo energije i pokušaj prenosa iste na želju za posjedovanjem. Sukobljene sa onom drugom, poluodbrambenom koja izaziva ovu želju na potragu za zaslugom. Taj prenos energije, taj signal želje, zove se vakuna i smatra se ultimativnim činom Guaguanco-a.

U trenucima dok se sve to događalo, opčinjen, nisam ni ukapirao da su drugari sišli kako bi sve bolje vidjeli iz neke druge perspektive. Izolovan, uživljen u momente, prebacio sam sebe u neko prigradsko naselje blizu mora, sa galebovima koji pjevaju i nadlijeću. Ovo isto dvoje ljudi igraju okruženi istim perkusionistima, ali u mnogo privatnijoj i prisnijoj atmosferi. Uz vrelinu sunca sjaje graške znoja, oznake truda i borbe, upornosti, osvajanja i odbijanja. Ja, nijemi posmatrač iz trećeg lica, sa prozora prvog sprata obližnje zgrade posmatram to sve, ispisujem sjećanja kako bih ih prenio na druge i ponio sa sobom kompletan osjećaj okićen naježenošću užitka posmatrača. Želim da mi se sjećanja probude kad god osjetim da padam ili kad drugima hoću da stavim osmijeh na lice i probudim istu ljubav prema plesu i muzici.

U toku petominutnog performansa bilo je samo par pokušaja vakune od kojih poslednja prolazi. Volim da mislim da nije bilo dogovoreno iako znam da jeste. Ali taj drugi ples u njihovoj četvrti… Sve je bilo živo, originalno i pravo nadmudrivanje i flertovanje. Poslednja dva zajednička udarca kompletnog orkestra, izuzetno naglašeno označavaju kraj plesa i sanjarenja.

Nastavak programa. Nastavak priče prvom sledećom prilikom…

Ako želite i sami da upoznate kako možete živjeti i pričati ovakve priče u nekom drugom, nama bližem okruženju, vidimo se u NEDELJU 6.03.2016. u 16h.

Veliki pozdrav u 2-3 rumba klave ritmu,
Monte Son

Advertisements
| Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Prvi korak…


Sećam se njenog prvog koraka…

Sve što nam treba, da bi istinski bili srećni, je svuda oko nas. Zašto onda dozvoliti da svaka sekunda koja tek dolazi, bude uzalud potrošena?

Ko si ti?
Šta je to što zaista voliš?
Što te čini zadovoljnim?

Otvori oči. Svoje srce.

Dopusti da sve te divne stvari, i osobine, koje kriješ u sebi, izađu napolje. Na površinu. Nemoj se plašiti da budeš to što zaista jesi. Neka svako oko tebe vidi to što ti ponosno nosiš svaki svoj dan.

Nemoj sumnjati u sebe.

Daj sebi šansu da budeš sve to što želiš. Jer vredi! Naposletku, šta možeš izgubiti? Ponekad, a možda i mnogo puta više od toga, ćeš se pozitivno iznenaditi. Koliko sjajnih i zanimljivih stvari ćeš tako privući ka sebi. Ljudi. Ko smo mi bez drugih ljudi oko nas? Prema kojima ćemo biti fini. Ponašati se onako kako se jedno ljudsko biće ophodi prema drugome. Dopusti sebi da otkriješ sve svoje dubine.

Ko zna šta sjajno sve leži u tebi!

Svi oni ti u tome mogu beskrajno mnogo pomoći. Ti njima takođe. Jedni drugima bi trebalo da budemo podrška! Nekada je samo i reč dovoljna. Izgovori je! Nemoj da prećutiš svoju misao! Dopusti da ona uđe u tuđe srce. Da ga ogreje i ohrabri. Pruži mu utehu. Snagu. Pohvali. Osećaj! Nauči da vidiš što šire. Što bolje. Da li znaš koliko takvih istih reči će se vratiti i tebi?

Kako, ako ne probaš?

Ako ne pokušaš i ne daš nešto od sebe? Samo jedan zagrljaj. Osmeh. Koliko puta si osetio da bi samo dodir nečijih ruku oko tvoga tela, mogao da promeni ceo tvoj dan? Tvoje raspoloženje. Zašto štedeti na nečemu tako divnom, kada to svi imamo u izobilju svuda oko nas? Pruži ruku! Sačekaj drugi dlan da priđe. Čvrsto stegni, ako osetiš da je takva pomoć to što želi. Pomiluj, ako je nežnost ono što traži. Dozvoli da budeš, uvek, što bolji čovek. Da takve iste imaš oko sebe. Veruj! Jer vera se uvek vrati. A nada ne prestaje ni onda, kada misliš da je sve gotovo. Ne postoje tvrđave koje su neosvojive! Pitanje je samo, koliko jako ti želiš da ih osvojiš?

Nauči i da gubiš. Jer, pravi pobednik, ne izlazi uvek uzdignute glave. Uči iz svojih grešaka! Jer, svi mi ih pravimo. Kada vidiš da si načinio neku, znaćeš da si pokušao nešto da ostvariš.

A to je već sasvim odličan početak jedne tvoje nove, možda i najlepše priče.

Nemoj se stideti da kažeš Izvini. Volim te. Sviđaš mi se. Sve te rečenice koje živiš i osećaš u sebi. Šta su one ako se ne izgovore? Ne kažu? Da li se i tako isto računa? Svaki je korak šansa. Dozvoli sebi da ih što više praviš, onako kako tvoj osećaj iznutra ti kaže. Ništa nije uzalud!
Svi mi, i ti i ja i ona, vredimo! Mnogo. Pogledaj oko sebe. Ponekad, sve ono što želiš, je već toliko blizu, oko svih nas. Šansa da ostvariš svaku svoju želju. Svoj san. Da li sanjaš? Želiš? Onda znaš i da možeš. Budi hrabar! Nije teško biti fin. Nije teško biti čovek. Imati sve ono što jednoj osobi treba. Sve to nam je već samo dato. Pronađi sebe, da bi te svi ti drugi, koje toliko želiš u svojoj blizini, lakše našli. Lakše došli do tebe. Videli tvoje pravo lice. Tvoju pravu vrednost.

Budi strpljiv! Radi na sebi!

Na svojim snovima, željama. Na svemu tome što tebe istinski čini srećnim. Podeli svoje sekunde sa svima! Jer, kada si sam, sve to što možeš da imaš, vredi ipak jako, jako malo. Vrednost je nešto na šta se drugačije gleda. Nauči to! Da ceniš. I paziš to što voliš! Jer, i ti voliš kada neko to radi za tebe, zar ne? Zajedno možemo sve! Budi deo toga. Jer, kako da se nađemo, ako sve ostane unutra, nikada neizgovoreno? Nikada učinjeno. Nikada pokušano…
Posle svoja dva, tri koraka koja je sama napravila, pala je na tepih prekriven obiljem igračaka. Njen svet! Do malo pre toga, sasvim isti kao i svakoga dana unazad. A sada, posle toga, nešto sasvim drugačije i novo. Osmeh koji krasi njeno lice! Bez obzira što je pala posle prvog pokušaja, ona će to uraditi opet. Odmah! Vidim to u njenim očima. Tu radost i sreću koju je otkrila. Neki novi svet! Nešto što je promenilo sve za nju toga dana. Te sekunde…

Početna grupa salse.
19.10.2016. u 21:00h ( sreda 21h , petak 21h )

Život je jedan, otplešimo ga!
Ritmos Del Mundo

Objavljeno pod Tekstovi | Označeno sa , , , , , , , , , , , , | 1 komentar

Moć signala !!!



Dvoje nepoznatih mladih sjede jedno preko puta drugog za stolom pored. Muzika je preglasna pa razgovor prerasta u dovikivanje. Ne može sve da se kaže, podsvijest ne dozvoljava da se naruši pristojnost okruženja. Spuštenim pogledom i čašom u ruci koja lagano kruži po stolu saopštava da bi nastavio razgovor samo nije prijatno ovako preko stola. Ona prelazi na mjesto pored i naizgled svakodnevno druženje dobija novu notu, privatnosti i tajnovitosti.

Signali, razumjevanje, neverbalna komunikacija, slike koje znače hiljade riječi. Utapaju se u ritam muzike i postaju najljepši razgovor prožet energijom i momentom pokreta, PLES!

Salsa, son, rumba, bachata, merenge su plesovi različitih ritmova, pravila, držanja, kojima je zajedničko jedno: komunikacija između partnera. Jedan je zadužen da signalizira i vodi, druga da prihvata i prati onako kako ih inspiracija trenutka ponese. Postoji nekoliko elemenata plesa koje treba da usavršavamo kako bi ta komunikacija tekla bez prekida i onako kako smo zamislili. Iako su ti elementi saliveni u jedan širi kontekst potrebno ih je podijeliti na one koji su uloga partnera i one druge koje savladava partnerka.

Zadatak muškarca je da: vodi, poštuje ritam i obezbjedi sigurnost na podijumu.

Da bismo razgovarali neophodno je da znamo koje riječi koristimo i kako se one sklapaju u pravilne rečenice. Gramatika salse se sastoji od figura koje muškarac treba da osmisli ili nauči i signala kojima će voditi djevojku kroz carstvo improvizacije.
Svaki ples koji odigramo predstavlja umjetničko djelo za sebe. Trenutak u kom se daje signal mora da se poklopi sa muzičkim momentom kako bi se održali u ritmu. Ne smije se mijenjati ritam u sred figure, prelaziti sa plesa na jedan na ples na dva, već bi trebalo dozvoliti i djevojci da uživa u muzici kao i muškarac, da i ona osjeti sklad onoga što čuje sa onim što pokušava da pokaže.
Često možemo naići na žurkama na parove koji da bi pokazali šta znaju praktično iziskuju da svi ostali napuste žurku i ostave podijum samo za njih. Dužnost je momka da shvati okruženje i veličinu prostora i samim tim prilagodi izvođenje tako da se prijatno osjete i ostali parovi sa kojima dijelimo istu strast prema plesu. Nego, nekom drugom prilikom pišem o bontonu…

Uloga djevojke se ogleda takođe u tri stvari: tenzija ruke i tijela, praćenje i stil.
Nerijetko nailazim na mišljenja koja tvrde da u salsi sve zavisi od momka a djevojke su tu da budu lijepe i da samo prate. Izuzetno pogrešan stav koji vodi u zapostavljanje i sputavanje plesnog umijeća partnerki.
Ako uporedimo ples sa slikom na zidu momak je ram, a djevojka je konkretna slika. Ono što on zna da odigra, ona treba da zna isto tako samo obrnuto i u štiklama. Ako je momak izvor akcije, djevojkin pokret predstavlja cilj. Zbog toga komplikovanost ženskog plesa najbolje mogu da ukapiraju oni koji dugo vremena vode, pa onda pokušaju da igraju tako što će oni biti ti koji prate. Nagla krutost i nesigurnost su najčešće prva reakcija, što je sasvim normalno jer Ispratiti je isto pojam iza koga stoji mnogo znoja i truda.

Osnova vođenja leži u rukama, a najvažniji dio tijela za davanje signala jeste dlan(šaka). Partner je taj koji se prilagođava nivou partnerke, a da bi se otkrilo šta sve možemo odigrati potrebno je osjetiti partnerku. Početnih par taktova svake pjesme bi trebalo da krećemo u zatvorenom (echo) stavu, kad ćemo osjetiti stisak i tenzuju između partnera. Partnerka ne bi trebalo da kompletnu težinu prebaci na momka, a isto tako nesigurnost se prepoznaje u grču kompletnog tijela kad je teško povesti jednostavnim signalima djevojku u bilo koji pokret. Prva situacija najčešće vodi u špageti osjećaj kada momak može da daje najljepše moguće signale, djevojka neće reagovati jer je misaono odvojila dlan i ruku od ostatka tijela. Druga situacija iziskuje upotrebu veće snage za elemente koji bi trebalo da teku glatko. Zbog toga partneri treba da osluškuju sami sebe i da prokljuve nivo tenzije koji se nalazi između ove dvije krajnosti. Znaćemo da nam je držanje ruke i tijela u osnovi dobro ako uspijemo da prepoznamo suptilne signale i ako nam se taj signal prije zatraženog koraka odrazi na cijelo tijelo, ravnotežni centar. Kad kompletno tijelo reaguje različitim intezitetom pokreta na različit intezitet signala onda znamo da smo došli do trenutka kad ples predstavlje neku uzvišenu vrijednost poznatiju kao Zadovoljstvo.

U otvorenom i zatvorenom stavu dlanovi služe da naznače promjenu namjere, pravca kretanja, stava. Ukoliko imamo držanje sa obje ruke, uvijek je u trenutku signala jedna ruka glavna a druga ona koja samo upotpunjuje poziciju. Ukoliko imamo zatvoren stav, dlan koji je na leđima (sa prstima negdje između partnerkinih lopatica) služi da partnerka zna kad treba da ide za partnerom, otvori se na desno ili lijevo, pomjeri gornji dio tijela u talas ili zajedno pređu u linijsko kretanje. Promjenu tenzije partner treba da inicira prstima i donjim dijelom dlana u zavisnosti od strane kretanja. Tačka ili „i“ je fenomenalan trenutak za saopštavanje namjere i signala jer tad kompletno tijelo može da napravi pauzu. Zaustavljanje i najava signala bi trebalo da dođe prije „i“ bilo da se radi o djelimično povećanom stisku ili naglom zaustavljanju kompletnog tijela sa blagim pritiskom u svim kontaktnim mišićima. Kad partner ima namjeru da krene naprijed a djevojka nazad ona se iskazuje laganim prenosom težine i pritiskom bilo donjeg dijela dlana lijeve ruke ili kompletne podlaktice.

Rueda stav kad partneri igraju kao u ogledalu je najviše korišćen u salsi. Ono što je najvažnije za signale svih figura u ovom stavu je da se on daje na suprotnu stranu od pravca vođenja. Enchufla i vacilala su bazični primjeri ovog pravila sa signalima na spolja, odnosno unutra i vođenjem na unutra, odnosno spolja.
Nijedna figura nije naučena ukoliko ne znamo sve pojedinačne signale, stavove, promjene pravca kretanja i položaja. Što više naučenih figura to više elemenata za improvizaciju.

Igranje sa različitim partnerima različite fizičke visine i plesnog iskustva je najveći i najljepši blagoslov salsa plesača. Ovaj blagoslov nam dozvoljava da plesno upoznamo mnogo više ljudi nego što smo ikad u životu sanjali. Igranje sa manje iskusnim plesačima je jednako bitno kao i igranje sa nekim ko je na istom ili višem plesnom nivou od nas. Onaj ko kraće uči insistira na pravilima i pravilnom izvođenju ograničenog broja figura i stavova koje je do tog trenutka naučio. Ta činjenica koristi iskusnijim plesačima jer obnavljaju gradivo i ostaju u skladu sa naučenim osnovama.

Posle svega navedenog na red dolazi stil. Posebna grana plesa koja nas čini da se osjećamo lijepim i moćnim zbog sopstvenih postignuća. To saznanje nas često navede da se upuštamo u stilske elemente prije nego što savladamo signale, vođenje i praćenje. Rezultat je nerazumjevanje partnera i nesklad koji nas navodi na pitanje: „Šta to ja ne izvodim dobro da bih izgledao kao on/ona?“ Ispoštujmo redosled i onda neće biti potrebno ispravljati pogrešno naučeno, a znamo iz svake životne sfere da je to teže nego naučiti novo.

Onaj koji ovlada moći signala prije nego namigne nekom zna šta želi da im djeca studiraju 🙂 .

Veliki blogerski pozdrav u clave ritmu 2-3 vam želi,
DJ Monte Son

Objavljeno pod Tekstovi | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Mašta rađa život


Ceo život napredujemo. Učimo.  Radimo na sebi kako bi privukli sve te sjajne stvari kojima težimo. Koje nam trebaju.
Nema odustajanja.
Svaki dan je nova šansa. Prilika da za sebe, i za one do kojih ti je stalo, napraviš nešto što će ostati zauvek. Uspomene urezane duboko u našu bit. Smisao našeg postojanja. Zanos. Mene su vaspitali da osećam drugo biće pored sebe. Njegovu radost.
Bol.
Da postupam prema njima baš onako, kako bih i sam voleo da se i drugi ophode prema meni. Da, kada šetam sa devojkom gradom, ja uvek budem taj koji hoda onom stranom trotoara koja je bliža ulici. Pridržavam joj vrata, kako bi uvek ona prva ušla u tu neku prostoriju. I sve prisutne, svojom pojavom, ostavila bez reči. Uvek joj pomognem da obuče svoj kaput što lakše. Da pamtim ono što voli. Kako bi se, usled svega toga, okružili ljudima čije nas prisustvo ispunjava.
Čini boljima.
Kažu da život ne čini broj udaha koje napravimo, već sve te situacije zbog kojih ostanemo bez daha.
To je mesto na koje možda i ne volim baš preterano često ići. Ali ipak mesto na kome se uvek osećam tako prijatno i lepo. Moj omiljeni deo dana. Uvek mi je drago kada imam priliku sa nekim da ga podelim. Odmah, kako sam zakoračio na ulazna vrata tog restorana, ugledah više poznatih i dragih lica.
Moj brat i ja volimo tu provoditi vreme.
Družiti se i razmenjivati utiske i stavove oko svega onoga što nam se u međuvremenu, od prethodnog viđanja, desilo. Ponekad, taj dar od uočavanja svih tih sitnih detalja i stvari koje kod jedne osobe možeš da primetiš i vidiš, je nešto što zaista zna mnogo da mi prija. Što volim kod sebe. A i ipak, društvo u kome je on bio toga dana je bilo upravo takvo, da bi sve osim primećivanja i uživanja u tim detaljima bilo i više nego uzaludno potrošeno vreme.
Kada sam prišao njihovom stolu, njegov zagrljaj je bio ono prvo za šta sam čuvao mesto. Nisam ni pošteno stigao da skinem svoj kaput sa sebe, a njen glas je već bio usmeren ka meni.
„Pre nego što se upoznamo, i dok se još ne pozdraviš kako treba sa svima, ja samo želim da ti kažem da je meni danas rođendan. A tvoj brat kaže da su tvoje čestitke, kada to želiš da pokloniš, nešto najlepše što jedna osoba može od tebe da dobije.
Da tvoja maštovitost i originalnost, idu toliko daleko ispred svih ostalih.
Da će me to oduševiti. Ja nešto baš i ne verujem u to što mi je on napričao o tome. Jer, svi oni ovde su sasvim razočarali! Toliko, da ja prosto ne znam kako bi išta to moglo da popravi. Iako bi to bilo zaista toliko divno i poželjno. Tako da bi bilo i više nego sjajno ako bi imao sada, baš ovde pred svima njima, i za mene nešto od toga. Šta kažeš?“
Iako su njene reči pomalo bile ironične i onako podrugljive u smislu, hajde da i, kada sam već sve njihove pokušaje saslušala i slatko se ismejala svemu tome, stavim i sa tobom tačku na sve to i pokažem ti da ti i nisi u stvari sve to što on za tebe priča, u momentu sam odlučio da to uradim. Iako je to, za nju, u tom trenu, bilo nezasluženo.
Ali ipak, neko uvek prvi mora načiniti taj početni korak dobre volje i vere.
Zar ne?
Sve do njene poslednje izgovorene reči i nedugo zatim posle toga, nisam niti za jedan tren skinuo svoj pogled sa nje. Bez reči. Nekada su i one suvišne. I svi ostali su ćutali. I čekali. Znajući koliko je njena fizička pojava prijatna i lepa, za oko onoga ko se sasvim slučajno nađe u njenoj blizini, i koliko pažnje i reakcija je u stanju da izazove time, kao da je po mome pogledu shvatila da je možda ipak, bez razloga konkretnog prema meni, malo preterala u svom nastupu. Ponekad, takve stvari nam daju za pravo da osećamo veću važnost u odnosu na ostale i pravo da usled toga, možemo reći šta god nekome drugome. Spustila je za tren pogled u stranu i krenula nešto da izgovori, ali nisam joj dao priliku da tu misao pusti iz sebe. Moje reči su prve došle pre njenih. Spuštajući svoj kaput na najbližu stolicu do sebe i zaustavljajući momka koji tu radi, moja misao je izašla taman toliko brže, da preduhitri njenu.
„Izvini mili moj, ali pošto kao što vidiš, ja poslednji dolazim na ovaj ovako divan skup ovde, a povodom jedne još lepše i sjajnije stvari, moram se malo iskupiti i opravdati za taj tako nepromišljeno napravljeni gest. Tako da ćeš biti ljubazan molim te, i za ove tri fenomenalne dame ovde, doneti svakoj po porciju hindu piletine. Momcima biftek. Svaki od njih će ti reći kakav voli da jede. Za mene, molim te, jako pečen. A za našu dragu slavljenicu nešto sasvim drugačije nego za sve nas. Pileći file princes. Lep i neodoljiv, isto kao što je i ona sama. Kao što i svaka princeza treba da bude. Devojkama ćeš doneti bocu belog, ti vrlo dobro znaš kog, mog omiljenog vina. Od iste kuće i crveno za nas momke. Ipak, nije rođendan svaki dan. Trabamo ga začiniti jednim lepim, zajedničkim obrokom.“
Izgovarajući sve to, na samom kraju, prišao sam joj najbliže što sam mogao. Privukao stolicu kako bih seo tik kraj nje.
„Ti sada sigurno misliš da je to neko sasvim obično, i kao i sve kod nas, po ceni gledano, a i ovako uopšte, precenjeno vino. I da je to njegov najveći kvalitet koji treba da oduševi onoga za koga se nameni.
Ali svaka naša omiljena stvar, iza sebe nosi po jednu priču.
Koja čeka baš ovakve, specijalne trenutke, kako bi u svom punom ruhu i sjaju bila ispričana. Kažu da je te godine, kada je porodica saznala da će ona doći na ovaj svet, ta loza bila zasađena. Svaka njihova želja i molitva je bila konačno uslišena. Iako to, u tome trenu, oni ni nisu znali. Jer, i pored svega toga čime su bili blagosloveni, toj familiji je falilo tako malo, a da bude sve ono što je svaki njen član uistinu od nje i želeo. O čemu je potajno sanjao. Ne smeći nikome da prizna, i to kaže. Ne znajući kako prvi da te korake pravi. A nadajući se da će ipak, taj trenutak doći. A ona postati sve ono za čime su svi žudeli. Ljubav. Tako blizu, a tako daleko od svih njih. Podrška. Reči uvek kazane u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Blizina. Taj osećaj da nekome možeš reći sve. Svaki san i želju podeliti.
Bez ustručavanja.
Bila je u mom naručju kada je ubrala prvi grozd te loze. Da li možeš da zamisliš osmeh tako beskrajno iskren? Pogled očiju tako opojnih i čistih? Blagi vetar koji dolazi iz pravca naših leđa. Dan možda naizgled kao i svaki drugi. Ali ipak mnogo, mnogo više od toga. Početak nečega što niko od nas nije ni mogao da pretpostavi. Na dan kada je ona bila rođena, doneo sam tri mala šteneta japanske rase Akito. Bruno, Ozi i Mars. Poklon meni, a za nju, od naših iskrenih prijatelja. Čin poštovanja. Tako bitan između nas. Tako bitan za sve. Da je, pored svih nas, i oni čuvaju čitav njen život. Istoga trena, taj grozd je ispao iz njene male ručice i pao na tu zemlju ispred nas. Ostavio sam ga baš tako kako je i pao. Kako bi ta nevinost i čistoća njenog dodira, sa njega prešla na tu zemlju. Prenela sve ono dobro i čisto od nje. Oplemenila je. Učilila je baš takvom kakva je i ona sama u tome trenu bila.
Savršena.
Element koji je spojio sve oko sebe. Pretvorio snove u stvarnost. Otopio i one najledenije delove, davno zaboravljene kod tih ljudi. Napravio od njih sve ono što su i želeli da postanu. Ljude. Porodicu. Ja, njen Kum. Njen anđeo čuvar.
Ja ti želim da, gde god da tvoja noga krene, a ti se uputiš, budeš uvek isto tako čekana kao što je i ona bila. Sa nestrpljenjem. I tako velikom željom da te taj neko, koji te čeka, i o tebi sanja, što pre i vidi. Oseti tvoj miris. Tvoj dodir. Zagrli te tako, da ćeš samo zbog toga uvek znati koliko si željena i voljena. Da ćeš zbog toga i ti biti uvek bolja osoba. Neko ko će uvek znati koje je tvoje omiljeno jelo. Svaki tvoj divni detalj koji te čini takvom. Deliti taj obrok sa tobom. U svim trenutcima. Slušati kako je prošao tvoj dan. Kroz svaki njegov zalogaj. Čineći tako tvoje vreme, neizmerno dragocenim i vrednim. A taj vetar u tvojim leđima koji će te uvek gurati napred.
Ka ostvarenju svih tvojih snova.
Želja. Da budeš isto tako čuvana. Kao kap vode na dlanu. I da ćeš i ti isto tako voleti i znati šta znači kada imaš taj osećaj u sebi. Kada za nekoga tako misliš. Okružena svim tim stvarima i ljudima koji će tvoj život učiniti beskrajno sjajnim i lepim. Baš onakvim kakav ti želiš da on bude. A svaki tvoj dan protkan svim tim emocijama koje nas čine ovakvima kakvi zaista i jesmo. Da ćeš i ti biti taj element koji spaja. Privlači. Neko ko san pretvara u javu. A sve te snove, kao i ja ovaj, umeti da proživi. Oseti na pravi način. Postane sve ono što su drugi, zajedno sa njom, želeli i maštali za nju. Princeza.“
U tom trenu, dok je širom otvorenih očiju, i još ne znajući da li ću pričati i reći još nešto, samo ćutala i gledala u mene, iskoristio sam priliku i prislonio svoje usne na njen obraz. Izgovorio:
„Srećan rođendan mila.
Ja sam Marko. A kako se ti zoveš?“

„Ceo Univerzum rođen je iz mašte. Ona ga održva. Mašta rađa život. Treba se hraniti svojim mislima i tako naučiti da se upravlja osećanjima, snovima i vizijama. Mašta se neguje, kao što se neguje i zanos. Ceo svoj vek treba provesti u zanosu. Zanos je jedini izvor sreće.“

                                                               Nikola Tesla

Man style, 06.02.2016., u 19:00 časova.
Život je jedan, otplešimo ga!
Ritmos Del Mundo

Objavljeno pod Price | Označeno sa , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Feliz Navidad – Srećna Nova godina i Božićni praznici


Srecna Nova Godina i Božićni praznici

Srecna Nova Godina i Božićni praznici

Neki ljudi kažu da se prava ljubav ne meri po količini emocija koju mi imamo ka nekome, nego po tome kako taj neko čini da se mi osećamo zbog njega. (Obavezno pustiti sledeću pesmu na repeat i čitati u jednom dahu 🙂 I just call to say I love you )

Obožavao sam to kako je ona uticala na mene. Koja je sva to osećanja probudila u meni. Samo zato što sam imao priliku da je volim. Da budem kraj nje. Da budem njen prijatelj. Momak. Neko ko će da je čuva i pazi. Neko ko oseća svaki njen pokret, upija svaku njenu reč. Neko ko nijednu noć nije dozvolio sebi da zaspi pre nje. Mirno je češkajući i milujući pre nego što bi uplovila u carstvo mašte i snova. Sa osećajem sigurnosti. Jer zna da neko baš tako misli na nju. Posmatrajući svaki njen pedalj. Svaki njen deo. Uvek joj ostavljajući jedan poljubac na sam vrh njenog obraza. Tamo gde sam oduvek voleo najviše da je poljubim.

Izašla je užurbano kroz vrata zgrade tog jutra. Hitajući ka svom autu, sigurno želeći da pre one jutarnje gužve i vreve u saobraćaju, pre svih stigne na posao. Obožavao sam taj osećaj da, svaki put kada bih spustio svoje oči na nju, izgledalo je kao da je po prvi put vidim. Kao da je nikada pre toga nisam znao. I to kako bih se iznova, svakog tog puta, sve više i više zaljubljivao u nju. To je odista dar od Boga. Toliko puta videti i gledati u nekoga svojim očima, a opet osetiti srce kako treperi kao da tu istu osobu nikada pre toga nijednom nisi video. Dodirnuo. Taj osećaj da je upravo ona, tvoj dom. Sve ono što želiš. Sve ono što ti treba.
Kako se približavala autu, njen korak je postajao sve sporiji. Sve do onoga trena kada je stala tačno naspram njega. Pogled joj je išao na sve strane. I znao sam da traži baš mene. Osmeh, koji nije silazio sa njenog lica. Ali, to još nije bio trenutak kada sam hteo izaći pred nju. Želeo sam da uživa. Sama za sebe. Isto onako kao što sam ja uživao svaki put kada bih dodirnuo njene usne svojima. Dozvoljavajući im da, kroz svaki sledeći njihov dodir, sve više postaju deo mene. Kada bih osetio kako nestaje u dubini moga zagralja, ne želeći ni za tren da izađe iz njega. Ostavljajući svoj miris na meni. Svoj pečat. Svaki onaj put kada bi, dok bi se vozili kolima, drzao njenu ruku u svojoj. Privlačeći je u svakom slobodnom trenu ka sebi, kako bih joj ostavio što više poljubaca na nju. Njene oči. Gledajući sebe u njima. Čuvajući svaki njihov pogled.

Hteo sam joj reći, hvala ti. Što imam priliku ovako da mislim na nju. I što taj osećaj koji imam iznutra, dolazi baš zbog toga što je ona tačno takva kakva jeste. I da će to uvek biti malo. Nedovoljno. Za sve to nepricenjivo ostalo što ja dobijam od nje. Što zbog svega toga postajem baš takav čovek. Koji tako misli. Tako radi. Tako želi. Tako oseća. A sve to samo zbog nje.

Na brisačima njenog automobila se nalazio svaki znani i možda davno zaboravljeni milimetar moga srca. Svaki njegov deo, koji sam želeo da poklonim baš njoj. Kao kada dete stoji ispred vas i nudi vam svoju najvredniju igračku. I iako je to nešto što ono najviše voli, ne postoji nijedna jedina dilema koja će ga sprečiti da to podeli sa vama. Iskreno. Čisto. Bez ikakve zadnje namere.

Plišana igračka u obliku mede. Nešto kao simbol i zamenu za mene. Iako sam ja, budi uzgred rečeno, onako skroz manekenski i fino građen, ali to je elem već priča sama za sebe. Neko ko sedi tu, na tim brisačima, i kao najvredniji vojnik, čuva taj poklon za nju. Neko ko joj se smeši dok mu prilazi. Neko koga uvek može da zagrli. Dodirne. Kada god njena ruka krene ka njemu. Kroz njegove plišane rukice prolazi jedna predivna crvena ruža.
Gospođa u cvećari je rekla da je to ekvadorska ruža. Jedna od najlepših i najplemenitijih koje oni mogu da imaju. Ona koja cveta onako da, svi ostali oko nje, kada te latice krenu da se šire i otvaruju, ostaju bez daha. Bez reči. I budu puni te želje, da što više mogu da budu kraj nje. Uživaju u tome kako ona izgleda. Kako se pretvara u nešto što je rečima teško opisati. Jer se plašiš da one ne mogu da budu dovoljno dobre i jake da, sve to što osećaš iznutra, prenesu i opišu kako to zaista jeste. Crvene boje kao strast koju osećaš za njom. Koju sebično ne želiš ni sa kim da deliš. Baš jedna takva mi je trebala. Stajala je u njegovim rukama, mirno čekajući nju da priđe. Da je uzme i privuče svome nosiću. Zatvorenih očiju, oseti njen miris. Možda onda shvati koliko približno isto, ako ne i više, njen miris deluje na druge koji se slučajno zadese kraj nje. U redu na kasi dok kupuje svoje omiljene proizvode. U restoranu, za stolom, dok drži čašu svoga omiljenoga vina. Bilo gde da bude i prođe. A on osvoji to čulo, svih tih ljudi koji igrom slučaja budu deo svakog njenog dana. Odmah tik uz plišanog medu i tu ružu koju je držao, tanka, baš onako elagantna teget kutija.

Crvena traka vezana u mašnu preko nje. Par zvezdica nalepljenih svuda po njoj. Kao da žele da joj kažu da od kada je ona tu, to zvezdano nebo je još lepše i sjajnije. Baš zbog toga što je i ona njegov jako bitan deo. Dajući joj tako taj konačni, magični i efektni izgled koji je ona trebalo da ima na tu prvu loptu, kada je ugleda na brisačima svojih kola. Spustila je medu i ružu sa strane, a kutiju uzela u svoje ruke. Okrenula se tako da može da se nasloni na svoja kola. Još jednom je pogledala u svim pravcima u kojima je mogla. I počela da se smeje. Njeno lice je bilo srećno. Iako nije ni znala šta je unutar te kutije. Kao da je samo to, što je mogla da je drži u svojim rukama i uživa u njenom spoljašnjem izgledu, bilo i više nego dovoljno. Baš onoliko koliko joj treba. Kao da se pomalo i plašila da je otvori. Sigurno razmišljajući i prebirući po svojoj glavi, šta li je to moglo da bude unutra? Da li da je otvori odmah? Ili stavi u auto i sačeka da stigne do mesta na kome radi. Pa tamo da vidi. Ali ipak, lepše je možda baš tu pogledati. Tako naslonjena. Privukla je kutiju ka svojim grudima i kao da ju je čvrsto zagrlila, pre nego krene da je otvori.
Pažljivo je skinula mašnu sa nje, ne želeći da poremeti njen izgled niti jednoga trena. Stavila je svoje prste na rubove kutije i posle par sekundi podigla njen gornji deo ka sebi. Ono što su njene oči prvo mogle da vide, a dlanovi da dotaknu, je bio džemper. Onaj praznični, mekani na dodir. Na njemu se nazirao jedan veliki irvas po samoj njegovoj sredini. Kada je krenula da ga izvuče, pod prstima je osetila da, sakriveno u njemu, i tek onako iznad njegove kragne, viri nešto u obliku nekog pisma. Lagano je izvukla ceo džemper napolje, a onda je jasno mogla da vidi da su se u njemu krile dve stvari. Dve koverte koje su bile jedna preko druge. Nije znala šta pre da pogleda. Ali, nekako je odlučila da raširi njega i vidi kako on ceo izgleda. Oko tog irvasa, koji je bio u njegovoj sredini, bilo je pregršt srca koja kao da su lebdela svuda oko njega. On je bio zaljubljeni irvas. Kao da ona već do tada i nije znala koliko sam ludo bio zaljubljen u nju. Ali, po meni, iako se sve to zna, uvek je još bolje, sa vremena na vreme, to i govoriti. Podsećati tu osobu koliko ti znači. Kako čini da se osećaš zbog nje. Iako ona sve to svojom očima može da vidi. Ali, kada to znaš na pregršt maštovitih i različitih načina da joj pokažeš, to ne može nikako biti loše. Čak naprotiv. Tako uvek i trebaš da radiš. Jer, svaka nežno poklonjena reč, je jedan tvoj osećaj i emocija koju gajiš prema njoj. Svaka ta reč, sama za sebe, je poklon. Za koji se ne trebaš nikada ustručavati da ga daš. A te koverte kao da su bile sakrivene unutar njegovog srca, čekajući nju da ih pronađe. I vidi šta njihov sadržaj unutra krije i sprema za nju. Nije prestajala da se smeši. I čudi. I nepresrano gleda u sve te stvari koje su bile tu, svuda oko nje. Kako je to bio fenomenalan prizor za posmatrati. Kako je to bio sjajan osećaj, kada za nekoga možeš sve baš tako da spremiš. Da tako o njoj misliš. Da je tako obraduješ. Baš tog jednog dana, kada nešto tako sigurno ni u snu ne bi mogla da pomisli da će joj se desiti. A povrh svega toga, ta pisma koja čekaju da ih ona otvori. I vidi šta se to još krije, za nju, u njima.
Pažljivo gleda koja prvo da odabere. I bira ono sa njenim imenom na njegovoj poleđini. Kao da je pomislila, to je sigurno pravi rodosled kojim želim da ih otvaram. Izvlači savijeni papir iz koverte i počinje polako da ga čita:
„Ljubavi,
Kada bi ti samo znala kako je to fenomenalan prizor kada ujutru otvorim svoje oči, a ti budeš to prvo što sa njima mogu da ugledam. Kada tvoja blizina, i tvoj miris, budu te prve stvari koje me dotaknu. I koliko to meni prija. Od svih tih sjajnih mesta na celome ovom svetu, ja znam da je to ono mesto, na kome bih najviše voleo da budem. Kažu da sve naše misli, koje izgovorimo glasno i pustimo u etar, odlaze duboko u kosmos. U njegove daleke, i od nas sakrivene delove. Nešto što mi još ne možemo rečima tek tako da objasnimo. Ali verujemo. I tu se gomilaju. A onda, kao bumerang, se vraćaju i ostvaruju u našim stvarnim životima, baš tako kako smo ih zamislili i izgovorili. Možda ponekad ne direktno nama samima, ali sigurno nekome ko to zaslužuje. Jedna takva je dovela tebe meni. Onoga trena, kada sam u toj sali, spustio svoje oči po prvi put na tebe. A pregršt njih, kao ovu ovoga jutra, toliko mnogo želim sa tobom da izgovorim. Podelim. I pošaljem tamo. Da bi nam se što više njih vratilo i ostvarilo. Baš tako kako ih ti i ja zamislimo.
P.S.
Volim te
A onda je otvorila drugu kovertu…
Ispod latinično napisanih naših imena na karti, stajala je njena omiljena i tako željena destinacija. Mesto na koje je tako jako htela da ode. Pariz…
Kao da je ostala bez daha u tome trenu. Posle svega toga u tome jutru. Zar i ovo? Očiju punih suza. Nije od šoka ni primetila koliko sam joj blizu već bio prišao. Kada je podigla svoju glavu ka meni, jedino za šta je imala snage da izgovori je bilo:
„Ludaku jedan… Dođi…“
Kada sam je obgrlio svojim rukama i dlanove spustio na njena leđa, osetio sam koliko jako je svojima počela da me još više vuče ka sebi. Između njenog vrata i ramena, ima to jedno mesto, na koje bih je uvek, kao i tada u tome trenuo, obavezno poljubio. Za mene, to je bio moj Pariz. Moja puštnena misao u taj kosmos. Moja ljubav.“

Neka Vam svaki dan bude magičan baš kao taj. Jer može. Barem što više njih u svakoj godini koja nam sledi. Pusti svoju misao. Ne treba nam određeni datum ili vreme, da bi dragim ljudima oko sebe rekli koliko nam znače. Koliko ih volimo.
Marko Šorak – Salsa bloger i Ritmosovac od vajkada

Marry Christmas and Happy New Year to all of you.
Feliz Navidad amigos!
Srećna Nova Godina i Božić, po odabranom i željenom redosledu.

Želi Vam vaš
Ritmos Del Mundo
Život je jedan, otpleši ga!

Objavljeno pod Price | Označeno sa , , , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Ritmos Del Mundo



Postoje ljudi koji određene emocije donose na aspolutno drugačiji način od svih ostalih oko sebe.
Ljudi oko kojih želiš da budeš.
Čiju svaku reč upijaš.
Oko kojih se osećaš prijatno.

Osobe onakve kakav bi i ti baš želeo da budeš.

Oni sa ciljem. A kada imaš cilj, ti tačno znaš kuda ideš. Ne postoje prepreke dovoljno jake da te zaustave. Iskušenja, zbog kojih bi mogao da skreneš sa strane. Stvari koje te možda malo uspore. Ali nikada ne poremete. Put na kome ostali žele da te prate. Jer ti znaš kuda vodiš.

Kažu da ljudi koji nemaju strah u sebi, nedoumice i preispitivanja, su upravo i oni koji nemaju ništa da izgube. Ljudi koji su prazni. Samo oni, čije životno bogatstvo je svakim danom sve veće i veće, i koji imaju šta da daju, su upravo i oni koji se najviše plaše. Jer su svesni svega oko sebe. I onoga što bi mogli da izgube, ako na to ne paze dovoljno dobro.
Osobe koje osećaju. Koje vide. Mnogi kažu da je strah za slabiće. Ne znaju dovoljno dobro. To je odlika vođe. Onoga koji brine. Koji živi onako kako bi mnogi hteli. Ali to je ipak privilegija za retke.

Osobe koje i tebe čine boljim.

Čija energija budi sve ono, za šta si mislio da sigurno nikada neće ni da postoji u tebi. Oni koji stvaraju i prave. Čije uspomene i postupci se pišu i prepričavaju. Dela koja ostaju zauvek urezana u kosmosu. Za ostale, koji tek treba da dođu.

Zatvoriš oči. I iako je svugde oko tebe toliko velika buka, ti ne vidiš ništa drugo osim onoga o čemu maštaš. Ono što istinski želiš. Tvoji prioriteti se uvek znaju. Svi ti sati, emocije i uložena energija. Sve to vreme provedeno zajedno, sakriveno od očiju drugih sada će stati u tih samo par minuta koji slede. Koji su sve bliže. Trenutak u kome ste samo vi bitni. I u kome svi gledaju samo u vas. Taj momenat koji se zauvek pamti. Koji ostaje urezan u sve nas. Neizbrisivo. Muzika kreće, a sve ostalo postaje istorija…

Zakoračim u tu ogromnu prostoriju, možda i ne baš tako mnogo velikih dimenzija. Ne znam kome pre da pružim svoju ruku, na čiji obraz pre da spustim svoje usne. Koga pre da pustim u svoj zagrljaj i da ga tu ne zadržim više, u odnosu na sledeću osobu koja dolazi. Moje srce je puno. Ja volim. I voljen sam. Ponekad samo kao drug i prijatelj. Ponekad i kao nečiji momak. Ponekad se moje srce slomi. A vrlo često je veće nego bilo šta drugo na ovome svetu. Znam, da i onda kada nešto pogrešim, tu će uvek biti neko da me ispravi i pomogne. Pridrži kada je to potrebno. Znam da će uvek neko misliti na mene. Biti blizu. Znam da, gde god se moje oči zaustave, tu će biti neko na kome će želeti što duže da ostanu.

Nemoj mi verovati na reč. Nipošto. Dođi sam i to proveri. Oseti ono što svako od nas drži i čuva u sebi. Deli to sa drugima. Mesto gde uvek možeš, i treba da, budeš samo svoj. A opet uvek nečiji.

Familija. Kratka reč. Ali reč koja uvek tako puno znači.

Budite ponosni na sve to što jeste, i na to što ste postali. Jer, ja znam da mi svi to jesmo na vas. Ponosni što ste upravo baš takvi, kakvi ste sada. Ovo je moj poklon za sve vas. Pojedinačno i sve zajedno kao celinu.

Volim vas, Marko.
Ritmos del Mundo
Official European Champions of Casino de Rueda
Sttutgart 2015

| Označeno sa , , , , , , , , , , , , | Ostavite komentar

Svakom detetu je Nova godina!


„Zaspala je na mojim grudima. Sasvim izmorena od svega što joj se u tome danu dešavalo. Njena fenomenalna mala roze pidžama. Tako mekana i nežna na dodir. Miris samo onakav, kakav samo jedno dete može da ima. Savršen. Baš kao i ceo taj dan. Jesi li ikada brinuo o nekome toliko da, čak i sama pomisao da je možeš razočarati i izneveriti, za tebe ne postoji kao opcija? Tišina. Čuješ samo otkucaj tog srca. Disanje. A do pre nekoga trena, svi ti pokloni, koji su bili spakovani za nju ispod jelke, sa toliko pažnje i radosti su bili otvarani. Posmatraš te oči kako prosto upijaju sve to što je ispred njih. Toliko mnogo iskrene sreće i radosti, na tako maloj udaljenosti od tebe. Tako puno smeha. Sav taj ukrasni papir, koji leti svuda oko tebe. Toliko mnogo omiljenih igračaka. Slatkiša. Svega onoga što jedno dete čini tako neizmerno srećnim. Tvoje prisustvo svemu tome. To, što taj dan, delite zajedno. Kao porodica. Jer, baš tako i treba da bude. Njen zagrljaj. Poljubac. Zahvalnost za to. Pogled okicama ka nebu i kažiprst visoko podignut na gore:
„Od najdaljeg dela vasione, i još dalje od toga!“
Prstići i njen dlan koji se spuštaju na moje grudi:
„Pa sve nazad do srca tvoga! Volim te tata!“
Tvoja ljubav. Jedina, i samo onakva kakvu možeš da imaš prema svome detetu. Bezuslovna.“

Pomozi nam da što više osmeha izmamimo. Ispunimo ta mala srca tom iskrenom ljubavlju i pažnjom. Napunimo te prostorije srećom i radošću. Samo po jedna čokolada od svakoga. Poneki autić. Lutka. Sve ono što deca vole i što njima znači. A nama je tako malo. Za svu decu Svratišta. Jer, nijedno dete ne zaslužuje da bude samo. Osvetlimo te oči zajedno i pomozimo im koliko možemo. Oni, uvek pre svih oko nas, će znati to da cene. Samo onako kako to deca umeju da rade. Iskreno i bez zadrške.

Svoje paketiće za decu Svratišta, i sve ono za šta mislite da bi moglo da im znači, možete doneti u prostorije naše škole, u Knez Miletinoj 11, od utorka 22.12.2015., do nedelje 27.12.2015. godine.

Kićenje novogodišnje jelke i stavljanje paketića ispod iste, biće obavljeno u utorak, 22.12.2015. godine, na istoj adresi.

https://www.facebook.com/events/764600723645430/

Ritmos Del Mundo
Život je jedan, otpleši ga!

 

Objavljeno pod Vesti | Ostavite komentar