Duh romantike


Posmatranjem kroz istoriju, kao vrsta često mislimo da je ono prošlo bilo bolje. Razlog takvom ponašanju je generalno nepoznat, ali moje mišljenje je povezano sa pojmom vremena i našim strahom od starenja. Svi smo jako svesni da se ono što se desilo više nikada neće desiti ponovo, koliko god se trudili da to ponovimo identično, uvek će se razlikovati dve stvari:

  1. uvek će biti tu prisutna neka nijansa
  2. više nikada ne možemo da proživimo onaj osećaj kada nam se dešava nešto prvi put.

Jako često u mojim tekstovima provlačim nit nostalgije za starim vremenima i mojim počecima salse. Tada sam bio mlađi, gledao svet nekim drugim, sanjarskim, očima. Plesao sam salsu kao lud, nisam stajao, jako često zatvarao žurke. Organizovao sam sebi odmore i putovanja tako da imam što više salsa večeri u raznim gradovima Evrope. Međutim, vreme je prolazilo, možda sam i ostario, oči nisu više bile zamagljene sanjarenjem, nekako i salsa nije bila ista… Promenila se… Možda sam se i ja promenio… Nije više bilo Žara, salsa je postala druga priča, nije bila više zabava, ponekad pomislim da se pretvorila u neku strašnu Babarogu… U borbi sa tom Babaragom, a jako često i sa samim sobom, u moru papira, statuta, knjigovođa, nekako sam izgubio pojam o salsi… Mislio sam da se taj Žar zaturio ili izgubio negde, da je skliznuo kao sitna draga stvar kroz bušan džep…

Prošlo je dosta godina… Radio sam i stvarao lepe salsa priče… Sretao se sa divnim ljudima, imao sjajne doživljaje… Ali ipak je nekako prazno bez tog Žara. Ponekad mislim da se i ne sećam kako sam dospeo ovde gde jesam. Kao da se nekom drugom desilo da hladne februarske noći, pod svodom crkve Svetog Marka, vežba enchuflu sa svojom drugaricom, kako bi sav ponosan pola sata kasnije izašao na podijum kultnog salsa kluba „Radovića“.

Prošlo je dosta godina… Prošao je i septembar 2011… Meni te godine nije trebalo puno vremena da shvatim kakve ljude treba da naučim salsi. Veseli, razdragani, pre svega dobri ljudi. Međutim, meni je trebalo dve godine da shvatim da ja, u suštini, i ne znam te ljude… Da u suštini i ne mogu da zamislim koliko su oni veseli, razdragani i fantastični ljudi… Pomogli su mi da 26.6.2013. shvatim da ja Žar nisam izgubio, nego se samo negde u meni duboko sakrio, jer se uplašio Babaroge. Moji Septembrosi su oterali Babarogu. Pokazali su mi  da je i plato PMF-a dovoljan da se pleše i vežba salsa. Pokazali su mi da duh romantike nije isčezao sa salse, da su tu sada neki drugi ljudi, jednako entuzijastični, kao što smo bili mi salsasaursi. Ljudi koji se nalaze i vežbaju kako bi jedni druge učinili boljim igračima. To su ljudi koji su, u ovom ludom vremenu trčanja, povukli ručnu, zastali da život osmotre i nesebično pomognu nekom kao što sam ja da otvori oči, i pokažu stvari kojima se istinski treba diviti. Oni su mi dali vreme koje nikada neću zaboraviti…

Posmatranjem kroz istoriju kao vrsta često mislimo da je ono prošlo bilo bolje. Razlog takvom ponašanju je generalno nepoznat, ali moje mišljenje je povezano sa pojmom vremena i našim strahom od starenja…. Ja više taj strah nemam, jer sada znam da ono sutra može biti bolje od onog juče, da očekujem neočekivano, da sanjarim neostvarivo… Ja sada znam da su tu neki novi ljudi sa sjajem u očima… Neki bolji ljudi… Moji Septembrosi.

Ovaj unos je objavljen pod Nekategorizovano. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s